Potrebni su nam prijatelji

U raspravama o Kosovu nedavno je pomenuta Halštajnova doktrina kao mogući odgovor Srbije na jasne pretnje iz Vašingtona da će, u slučaju neuspeha tekućih pregovora, podržati jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Pozivanjem na iskustvo SR Nemačke i NR Kine, predlaže se prekid diplomatskih odnosa – retorzija – kao odgovor adekvatan šteti koju bi nam druge zemlje nanele priznanjem tako proglašene nezavisnosti pokrajine. Pri zalaganju za retorziju, kao diplomatski korak zbog ugrožavanja integriteta i teritorijalne celovitosti zemlje, nisu uzeta u obzir diplomatska praksa i dosadašnja iskustva drugih zemalja, pa i onih na koje se poziva, što znatno oduzima kredibilitet iznetom predlogu.
Međutim, on i takav odražava pesimistički prilaz DSS problemu Kosova koja je, ne tako davno, u predizbornoj kampanji, optuživala predsednika DS za defetizam, jer je javnost upozoravao na mogućnost za nas nepovoljnog ishoda pregovora. Pri tom se ispušta iz vida da Republika Srbija nije ni ona SFR Jugoslavija na koju je ondašnja SR Nemačka primenila Halštajnovu doktrinu, ali sa kojom je pored vrlo razvijenih konzularnih odnosa (prisustvo više stotina hiljada naših građana na „privremenom radu“) imala značajnu privrednu saradnju. Kao i to da smo tada, sasvim razumljivo, osuđivali doktrinu kao nedopustivu, uz ocenu da ugrožava krhki mir i stabilnost u Evropi i svetu.
Ta Nemačka je, zahvaljujući Maršalovom planu i samim Nemcima, vrlo brzo obnovila ulogu i uticaj u Evropi, između ostalog i kao jedan od osnivača EEZ. Međutim, Nemačka Halštajnovu doktrinu nije primenila na tadašnji SSSR, što govori o osetljivosti za interese i uvažavanje tadašnjih realnosti, kojima je pečat davao hladni rat. Uz to, sa druge strane granice, na istoku, bili su Nemci koji su i te kako želeli da se pripoje Zapadu, spremni da za to plate svaku cenu, što su potvrdili masovnim učešćem u rušenju Berlinskog zida. S albanskim stanovništvom na Kosovu to uopšte nije slučaj. Naprotiv.
Ni slučaj Tajvana nije primenljiv na naš problem sa Kosovom, iako i tamošnje stanovništvo, mada kinesko, ne želi da se odrekne na silu stečene kvazinezavisnosti. Sa druge strane, reč je o Kini, rastućoj vojno-političkoj i ekonomskoj sili koja je, upravo kao takva, uspela da blokira dosadašnje pokušaje priznavanja nezavisnosti Tajvana i iznudi priznanje „jedne zemlje dva sistema“. Takva Kina nema problema da zaštiti svoje interese i ono što smatra teritorijalnom celovitošću jedinstvene Kine. (Treba se setiti makedonske epizode s priznavanjem Tajvana za vrlo izdašan povoljan kredit.)
A gde je tu i šta može da učini Srbija? Iz iznetog jasno proizlazi da nema mnogo mesta za upoređenje s iskustvom tih dveju zemalja iz mnogo razloga. Ponajpre zato što Srbija nema ni približne mogućnosti za preduzimanje kaznenih mera prema zemljama koje, eventualno, priznaju nezavisno Kosovo bez odluke Saveta bezbednosti UN. U ovim granicama, sa slabašnom privredom, oslabljenog međunarodnog položaja, uglavnom usamljena u borbi za očuvanje Kosova, pri čemu rešenje tog sudbinskog pitanja ne zavisi samo od našeg zalaganja, već pretežno od dogovora velikih, Srbija ne bi smela da razmišlja na takav način.
Neozbiljno je, iz takvog položaja, pretiti partnetrima i od njih zahtevati da izaberu između tako priznatog, nezavisnog Kosova i Srbije. Zbog toga, jedino na šta bi u takvom slučaju mogli računati bila bi nova (samo)izolacija, još slabija pregovaračka pozicija, gubljenje zamaha u privrednom razvoju i koraka ka bilo kojim integracijama. Čak i jedan poznati analitičar, zagovornik oštrog odgovora Zapadu, kaže da Srbija ne preti nikome jer „verovatno nema čime“. A u našem narodu postoji pouka o pretnji praznom puškom.
Naravno da se ne može očekivati da Srbija, i u sadašnjem položaju, aplaudira ili dobre volje prihvati takav eventualni potez međunarodne zajednice prema nama, niti da, sve dok za kompromis ima i najmanje izgleda, odustane od pregovora i aktivne diplomatije, razmenom međudržavnih poseta, upućivanjem poruka, informisanjem i, zašto da ne, lobiranjem, jer jedino na taj način možemo računati na bolje razumevanje naših pozicija i više dobre volje partnera. Sada nam je potrebno što više prijatelja i naklonjenih partnera nego onih drugih. Imamo više mogućnosti nego druga strana da to obezbedimo, ali ne na pomenuti način – prekidom diplomatskih odnosa..