Povreda ustavnog načela

Ljubiša Dabić 1. Da li se Vrhovni sud Srbije i Republičko javno tužilaštvo u pojedinim slučajevima u praksi više rukovode političkim razlozima i načelom oportuniteta, a zanemaruju pravnu državu i vladavinu prava, kao i načelo ustavnosti i zakonitosti; da li oba državna organa, preko ovlašćenih lica, dovode u pitanje princip profesionalnog integriteta pravničke profesije, kao i samostalnost i nezavisnost sudijske i tužilačke funkcije od upliva političke i/ili izvršne vlasti; da li razlozi za postupanje službenih lica mogu isključivo ležati u njihovoj nedovoljnoj stručnosti i neprofesionalnom odnosu prema poslu?
Naime, u praksi Vrhovnog suda Srbije donošenje jedne odluke (rešenje U. br. 4219/05 od 23. 11. 2005) imalo je za neposrednu posledicu povredu ustavnog načela – pravo na dvostepenost u zaštiti prava u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili bilo kojim organom ili organizacijom. Sud je znao ili morao znati da za zaštitu prava iz predmetne odluke nije predviđen nikakakav poseban postupak, osim sudskog postupka – upravni spor. Takođe, Republičko javno tužilaštvo je lakonski ocenilo, ali bez ikakvog obrazloženja, da u predmetnoj odluci ne postoje razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pošto tom odlukom nije povređen zakon, drugi propis ili opšti akt. Naprotiv, postupanjem Suda i Tužilaštva u ovom predmetu povređen je ustavni princip – pravo na dvostepenost u zaštiti prava pred državnim organom, ali i odredbe Zakona o upravnim sporovima, a što je imalo za neposrednu posledicu da je zainteresovanoj stranci uskraćeno pravo na meritornu odluku.
2. Narodna skupština Republike Srbije je donela odluku o izboru predsednika i članova Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije (RS br. 11 od 23. maja 2005). Ova odluka doneta je na osnovu čl. 11. stav 2. Zakona o telekomunikacijama i objavljena je u službenom glasilu. Nevladina organizacija „Telekobra“ iz Beograda protiv navedene odluke pokrenula je upravni spor. U tužbi je istaknuto da izabrani predsednik i članovi Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije ne ispunjavaju zakonom propisane uslove i predloženo je da Sud osporenu odluku poništi.
3. Nakon prethodnog ispitivanja predmetne tužbe, Vrhovni sud Srbije je našao da je treba odbaciti. Sud se u obrazloženju odluke pozvao na odredbu člana 6. Zakona o upravnim sporovima, na osnovu koje se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, a predmetna odluka nije upravni akt, jer se ne rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica u upravnoj stvari. Po oceni Suda, akti najvišeg zakonodavnog tela, doneti na predlog nosioca izvršne vlasti, predstavljaju tzv. političke akte koji ne podležu sudskoj kontroli zakonitosti u upravnom sporu.
„Telekobra“ se obratila Republičkom javnom tužilaštvu sa predlogom da, u skladu sa njegovim ovlašćenjima, pred Vrhovnim sudom Srbije pokrene postupak za zaštitu zakonitosti. Tužilaštvo nije podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Suda, jer je ocenilo da ne postoje razlozi za to, pošto naznačenom sudskom odlukom nije povređen zakon, drugi propis ili opšti akt.
4. Postoje argumenti za suprotstavljanje iznetim stavovima Vrhovnog suda Srbije i Republičkog javnog tužilaštva: a) predmetna odluka Narodne skupštine: doneta je od strane ovlašćenog organa – državnog i zakonodavnog organa; doneta je na osnovu čl. 11. stav 2. Zakona o telekomunikacijama; doneta je na predlog Vlade, a njeni predlozi morali su biti zasnovani na zakonskim uslovima; nije doneta od tela Narodne skupštine, već neposredno od zakonodavnog organa, na Trećoj sednici Prvog redovnog zasedanja; u pogledu njene pravne prirode reč je o pojedinačnom pravnom aktu, jer se odlukom odlučuje o statusnim pravima i obavezama tačno određenih lica, tj. fizičkih lica kao subjekata u pravu – predsednika i članova Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije; b) trebalo bi da je nesporno da je Narodna skupština državni organ, zakonodavni organ i da vrši određena javna ovlašćenja; c) u kontekstu predmetne odluke, Narodna skupština donela je pojedinačni pravni akt, u formi odluke, u postupku vršenja javnih ovlašćenja, na osnovu odgovarajuće odredbe Zakona, rešavala o pravnom statusu predsednika i članova Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije.
Na osnovu konstatovanog, predmetna odluka Narodne skupštine je po svojoj pravnoj prirodi ne samo pojedinačan pravni akt, već i upravni akt, koji je donet u formi odluke (rešenje). Zatim, ona je upravni akt u smislu čl. 6. Zakona o upravnim sporovima, jer ispunjava sve zakonske elemente za takav akt, a Vrhovni sud Srbije trebalo je da se upusti u odlučivanje o zakonitosti predmetne odluke, jer je reč o upravnom sporu u smislu čl. 1. Zakona o upravnim sporovima. Dalje, predmetna odluka Narodne skupštine je upravni akt protiv koje može da se vodi upravni spor i u kontekstu čl. 9. Zakona o upravnim sporovima, jer nije doneta u stvarima: u kojima je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora; o kojima se po izričitoj odredbi zakona ne može voditi upravni spor; o kojima se neposredno na osnovu ustavnih ovlašćenja odlučuje u Narodnoj skupštini.
5. Na osnovu napred iznetog, nema nikakvog opravdanja za tvrdnju Vrhovnog suda Srbije da je predmetna odluka Narodne skupštine tzv. politički akt, odnosno nekakav akt sui generis. Reč je o pravnom aktu, pojedinačnom aktu i upravnom aktu, protiv koga se može voditi upravni spor, u kome nadležni organ treba da donese meritornu odluku. Nedopustivo je od Vrhovnog suda Srbije da ne poštuje ustavna načela, da na indirektan način odbije da presudi spor, da uskrati stranci koja ima pravni interes da ostvari sudsku zaštitu – pravo na meritornu odluku.