Pozdrav iz Zimbabvea

Gordana Logar Prosto je delovalo kao olakšanje saznanje da su u Partnerstvu za mir Atlantske alijanse ne samo prema Srbiji neprijateljski raspoložene zapadne države, već da je tu, osim Rusije, i Belorusija. Objasnio je to gospodin savetnik premijera A. Simić u nedavnoj izjavi, dodavši da Vlada nije (još valjda?) raspravljala o tome da NATO pravi svoju prvu državu na Kosovu. Zasluga za ovo otkriće pripada inače ministru unutrašnjih poslova g. Jočiću, mada ne baš i njegovom resoru, osim ako neće nekoga da hapsi, a zatim je na tu temu narod prosvetlio i ministar prosvete g. Zoran Lončar (o svemu tome smo se bavili u Danasu, ne samo na ovom mestu već i šire). Mada je, mora se priznati, g. Simić imao malo dalekovidu viziju, predlažući da se srpska vojska vrati na Kosovo kad „smo u dobrim odnosima s NATO i Unmikom “ i naravno u Partnerstvu za mir s tim proverenim saveznicima.
Sve je to protekle nedelje bivalo i na prvim stranicama listova i u udarnim vestima, mada ne zbog položaja i uticaja premijerovog savetnika (to bi inače bio posao ministra vojnog). Vest je više bila važna zbog poruke koju, izgleda, sam predsednik Vlade tako šalje građanstvu, ali i zbog neophodnih priprema – ako uspe – mladića, vojnika i policajaca, da zauzmu svoje pozicije uz NATO, ali na srpskim linijama KIM. I mada ta stvar nije uspela („zaživela“), upozorava s koliko se strana, zvaničnih, Srbija vraća u prošlost. U onu neposredno, izborima „oborenu“ 2.000, što uopšte nije novost u principu (ma šta o tome pisao ambasador Montgomeri ), ali može da izazove i opravdano strahovanje za takođe neposrednu budućnost i to ne zbog radikalizma radikala. Oni stvarno nisu sami što se vlasti tiče, iako su u opoziciji.
Jedino ko se ovde ne uklapa, a na samom je vrhu, doduše ekonomskom, jeste guverner Jelašić sa svim svojim ograničenjima keš-kredita i argumentacijom da ljudi kupuju frižidere na 15 godina otplate. To izgleda pomalo smešno, ali može da ima i suprotnu stranu: da li bi stvarno neko kupio frižider za taj keš da može nekako drugačije da odvoji novac od zarade. Ili je možda ipak reč o nepromišljenosti, nasleđu samoupravnom, naviknutom na kredite s fiksnom kamatom koje posle pojede inflacija, što je kao ponašanje već osudio g. Mišković, nekadašnji potpredsednik u socijalističkoj vladi, a sadašnji vlasnik svega što je Delta, jer tačno zna kako se tržišno posluje i razmišlja i – zadužuje uopšte uzev.
Ima ipak jedna slika, koja bi mogla da se uklopi u taj povratak u budućnost, ali srećom daleko. U Africi u Zimbabveu gde svakodnevno sva ozbiljna svetska štampa otkriva potpuno prazne prodavnice, gladne ljude koji odlaze u šverc u susedne zemlje pa kupuju brašno, šećer, benzin sve manje jer i nemaju šta da voze. Predsednika Roberta Mugabea kao nekadašnjeg autentičnog borca za nacionalna prava i protiv bele dominacije i kolonijalizma, školovanog u Velikoj Britaniji na prestižnim univerzitetima, branili su sve do juče mnogi ugledni šefovi država i vlada zemalja Afričkog jedinstva, ali i tu je stvar pukla. Sada su se u inače prijateljskoj Lusaki dogovorili na samitu da materijalno pomognu, ali da izbori budu slobodni i da režim pusti opoziciju u izbornu trku i da prestane da se boji raznih stranih neprijatelja. Neizvesno je šta će se dogoditi, uprkos svim nagađanjima, analizama i analitičarima svetskih zbivanja, uključujući i one iz Kine koja polako ali sigurno ovladava Afrikom. Robert Mugabe je najnoviji, a možda i poslednji primer autentičnog (reklo bi se, iz udžbenika) diktatora koji je zatvorio granice prema svetu sasvim se učaurio i čiji je narod gladan čak i ako baš ne umire od gladi. Poslednji njegov poduhvat je štampanje novčanice koja dostiže vrednost od 200 hiljada dolara, što je neminovno ceo svet podsetilo na Miloševićevu novčanicu od milijarde. Mugabe sam i oni oko njega, podrazumeva se, ne osećaju ništa od te bede, a ako je i vide to je samo zbog neprijateljskog delovanja unutra i spolja.