Pragmatizam umesto ideologije

Odnosi Srbije i NATO-a posve su nalik odnosu ovih zbunjenih Kjerkegorovih ženika i njihovih nesuđenih dragana, jer se čini da što god da uradimo, ne možemo izbeći manju ili veću dozu političkoga kajanja. Stoga je potrebno stvari pažljivo analizirati, kako bismo se od nekoliko neugodnih bezbedonosnih pozicija našli makar u onoj, koliko-toliko, podnošljivoj.

Pre svega, članstvo Srbije u NATO-u ne bi trebalo postavljati kao neki ultimativni cilj, koji je dobar po sebi bez obzira na vreme, kontekst i promenjive interese države i njenih građana. To bi značilo pad u ideologiju jednaku onoj, pre pola veka, kada su se Srbija i Jugoslavija jedva iščupale iz članstva u Kominterni i iz pozicije Staljinovog satelita. Sa druge strane, veoma je nerazborito biti u stavu neprijateljstva prema NATO ako imamo u vidu činjenicu da su sve države regiona članice te alijanse ili su na putu da to postanu, te bi se Srbija, preteranim antinatovskim junačenjem, našla u potpuno neprijateljskom okruženju, odsečena od potencijalnih saveznika, te bi izložila sebe i svoju celovitost daljnjim rizicima.

Iako imamo razloga da budemo negativno orijentisani prema NATO, zbog poznatih događaja u vezi sa bombardovanjem Srbije i sponzorisanjem nezavisnog Kosova, državna politika ne bi trebalo da se vodi iz stomaka, već iz glave, a glava, kada se sve oduzme i sabere, kaže da sa NATO-om treba uspostaviti partnerske odnose i kreirati konstruktivan i beskonfliktan ambijent, kao prvi korak ka daljnjim bezbednosnim integracijama. Ukoliko je, zbog našeg unutrašnjeg javnog mnjenja, još uvek prerano govoriti o punopravnom članstvu Srbije u NATO-u i ukoliko je o tome čak besprizorno govoriti jer u Alijansu još nismo dobili zvaničan poziv, niti se o tome govorilo na zvaničnim nivoima, moguće je osmisliti strategiju podizanja nivoa odnosa između Srbije i Alijanse korak po korak, da bi to konačno rezultiralo nekom vrstom privilegovanog partnerstva između naše zemlje i ovog saveza.

U svemu tome se možemo poslužiti iskustvom Titove Jugoslavije i tadašnje jugoslovenske diplomatije, koja je, veoma vešto, nakon raskida sa Staljinom, uvela zemlju u predvorje NATO-a, kroz jedan regionalni vojni pakt, potpisan 1954. g. sa Grčkom i Turskom, koje su bile punopravne članice NATO-a, što je značilo da je tadašnja Jugoslavija imala potpisan akt o međusobnoj bezbednosnoj saradnji sa državama NATO-a, pa time i sa samom Alijansom. To je dobar primer kako se sa Alijansom mogu praviti indirektni bezbednosni aranžmani, što se može realizovati i u naše vreme kroz iniciranje jednog novog regionalnog bezbednosnog pakta u kome bi učestvovale zemlje bivše Jugoslavije, od kojih su većina punopravne članice NATO-a, te bi tako čitav taj projekat bezbednosne „balkanske unije“ bio pod NATO-vim kišobranom. Srbija bi, inicirajući i učestvujući u jednom takvom projektu bezbednosne „balkanske unije“, prestala da bude izolovano i nebezbedno ostrvo, nadalje – uspostavila bi institucionalnu bezbednosnu vezu sa državama članicama NATO-a makar na regionalnom nivou, što nam je i više u interesu negoli da se bavimo NATO-vim poslovima na udaljenim ratištima poput Avganistana, čime samo sebi možemo napraviti nove bezbednosne probleme.

Jednostavno govoreći, NATO je potreban Srbiji radi bezbednosti na njenim granicama, i radi projekta bezbedonosnog integrisanja regiona, kako bi se sve zemlje zapadnog Balkana, opustošene ratovima i privrednim propadanjem, mogle ekonomski razvijati i ponuditi svojim građanima život dostojan čoveka, a ne više tavorenje u blatnjavom predvorju civilizacije.

Pri svemu tome ne bi trebalo upasti u zamku hladnoratovske percepcije stvarnosti shodno kojoj učestvovanje u nekom paktu pod NATO-vim kišobranom automatski znači svrstavanje protiv Rusije, jer će vreme pokazati da Rusija i SAD, kao vodeća sila Alijanse, imaju mnogo više zajedničkih interesa negoli tačaka razilaženja, a imaju čak i zajedničke neprijatelje oličene u globalnom terorizmu i organizovanom kriminalu. Stoga je svaka politika koja bi računala sa NATO-om protiv Rusije i Rusijom protiv NATO-a, bez obzira na to da li se svrstavamo na jednu ili drugu stranu, unapred osuđena na propast, te će balkanskim političarima trebati malo više inteligencije i inventivnosti da bi vodili održivu nacionalnu i regionalnu politiku, od rukovođenja priprostim hladnoratovskim shemama.

Jer, u protivnom bi mogli završiti, poput pomenutih Kjerkegorovih mladoženja, u nebranom grožđu.