Pranje stopala i putovanje u budućnost

Velimir Ćurgus Kazimir U Južnoj Africi je ovih dana izrečena sudska presuda bivšem ministru policije Adrianu Volku i četvorici policijskih činovnika, među kojima i bivšem šefu policije zbog pokušaja ubistva jednog od lidera borbe protiv aparthejda. Taj pokušaj ubistva se odigrao 1989. godine. Adrian Volk je osuđen na deset godina zatvora, uslovno na pet godina.
Sve ovo se dešava četiri godine posle prestanka rada čuvene južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, a trinaest godina po ukidanju sistema aparthejda. U kratkoj agencijskoj vesti o ovom događaju postoje i dve neuobičajene informacije. Jedna se tiče načina na koji je južnoafrička tajna policija pokušala ubistvo – „premazivanjem donjeg veša Franka Čikonea otrovom“. Druga je informacija mnogo manje sofisticirana: bivši ministar Volk je u znak pokajanja oprao stopala Franka Čikonea. Nesuđena žrtva, tada sveštenik Franko Čikone, bio je teško bolestan posle ovog maštovitog pokušaja trovanja, a prihvatio je pokajanje Adriana Volka u ime pomirenja i budućnosti njihove zajedničke zemlje. Ceo slučaj, naravno, ima veliko simboličko značenje u zemlji koja je decenijama bila podeljena i unesrećena. Ta simboličnost se posebno ogleda u činu pranja stopala. Hrišćanske crkve su u Južnoj Africi imale izuzetno veliku ulogu u oslobađanju i blagotvornim promenama ove zemlje.
Nikada, naime, Komisija za istinu i pomirenje ne bi imala takav ugled i uticaj da iza nje nije stao autoritet jednog Dezmonda Tutua i njegove crkve. Kada je u Srbiji prvi put boravio Aleks Borejn, pomoćnik Tutuov u radu južnoafričke Komisije, početkom 2000, njegova prva želja bila je da se, pored upoznavanja javnosti sa južnoafričkim iskustvom u suočavanju sa prošlošću, sretne sa ljudima iz Srpske pravoslavne crkve. Bez punog učešća Srpske pravoslavne crkve u radu buduće srpske Komisije za istinu i pomirenje, smatrao je Borejn, nemoguće je istinski se suočiti sa sopstvenom prošlošću.
Danas, dok je u toku nekoliko suđenja za zločine počinjene tokom poslednjih petnaestak godina, čini se da je suočavanje sa prošlošću, kao najozbiljniji društveni ispit svakog naroda koji je prošao kroz iskustvo mržnje i nasilja, proterivanja i izolacije, nešto što se ne može odlagati i izbegavati u nedogled. Kako, u tom pogedu, stoje stvari? Da li je i pored suđenja pred Specijalnim sudom za ratne zločine promenjena unutrašnja slika srpskog društva? Da li je prevladala svest o tome da su zločini koji su počinjeni u srpsko ime pre svega posledica unutrašnjih političkih, društvenih pa i kulturoloških prilika a tek potom spoljašnjih interesa i potreba? Još uvek, nema sumnje, prevladava mišljenje da su zločini, kao i ratni sukobi uostalom, prvenstveno proizvod spoljnopolitičkih zavera i nacionalističkih interesa drugih naroda. U takvim uslovima nije ni malo čudno da se, kad se povede razgovor o prošlosti, prvo govori o zločinima drugih prema nama. Eventualna krivica Srba prebacuje se u dalju prošlost – u period Drugog svetskog rata i neposredno posle njega – kada su srpski komunisti činili zločine protiv sopstvenog naroda.
Na taj način se prošlost rasteže i modelira direktno prema potrebama političke i kulturne elite, pri čemu je ideološki, antikomunistički predznak, mnogo jači od onog civilizacijskog – humanog i hrišćanskog. Nije nikakvo čudo da Srpska pravoslavna crkva, kao i ostale crkve sa ovog prostora, ne učestvuju u procesu suočavanja sa prošlošću. Razlog je vrlo jednostavan: te su crkve najdirektnije učestvovale u sukobima od 1991. do 1999, svaka na strani svoje nacijom obojene pastve. Kada danas Filaret pravi pozorište od svoga prava da putuje u Crnu Goru možemo samo retorički da se zapitamo kako je to pravo slobodnog putovanja izgledalo za stotine hiljada građana Bosne i Hercegovine ili za građane Kosova koji su 1999. godine želeli da se sklone od bombardovanja u Srbiju. I da li se tada Filaret, ili neko od crkvenih visokodostojnika zauzeo za ljude nesrpskog porekla koji su pokušavali da se sklone sa ratišta?
Nekome se, naravno, može učiniti da je to: kada krivac pere noge žrtvi gest koji je krajnje teatralan i da ničemu ne služi. Verovatno bi to u našem slučaju tako i bilo kada bi Radmilo Bogdanović ili Jovica Stanišić prao noge majci ili ženi Branislava Matića Belog. (Zaboravili ste Belog, jednog od osnivača Srpske dobrovoljačke garde? On je najverovatnije bio prva žrtva političkog ubistva. Ubijen je 4. avgusta 1991. ispred kuće i pred svojom decom.) Ako je pokajanje kroz javno pranje nogu tuđa tradicija, nešto što mi ne možemo da razumemo i da prihvatimo, pitam se: a koja je to tradicija pokajanja koja bi u Srbiji mogla da se razume i prihvati. Hodanje po trnju ili užarenom ugljevlju, post do smrti, rad u kamenolomu ili u rudniku? Koja bi vrsta odricanja i poniznosti bila dovoljno dostojanstvena da bi bila prihvaćena u Srbiji? Ništa mi na tu temu ne pada na pamet. A možda je samoubistvo jedini način kajanja u Srbiji. (Izgleda da olako zaboravljamo da su dva bivša ministra policije izvršila samoubistvo.)
Ako se samo odlaskom u manastir iskupljuju gresi u Srbiji, onda će manastiri nesumnjivo procvetati. Uostalom, mnogi novobogataši imaju potrebu da zidaju i daruju crkve pa se, možda, na taj način novac preliva u kajanje i iskupljenje. Ipak, te lične odluke ništa bitno ne menjaju na nivou društva. Suočavanje sa prošlošću je teren gde će se još dugo uvežbavati novinari i političari u plasiranju što efektnijih metafora i stilskih figura, sve u nastojanju da se cela tema što više relativizuje i učini neizmerno udaljenom.
U Srbiji, naime, kao jedinoj postkomunističkoj zemlji, bar u njenom evropskom delu, još uvek praktično ništa nije urađeno na polju lustracije. Kako uopšte možemo da govorimo o suočavanju sa prošlošću kada postoji elementarno neslaganje oko toga da li su ubice samo vršile svoju dužnost, jer su bile na državnom zadatku, ili su jednostavno zločinci? (O drugim državnim službenicima koji su u svojim profesijama kršili osnovna ljudska prava da i ne govorimo.)
Ključ našeg odnosa prema prošlosti nije, međutim, u nekakvom usađenom srpskom otporu prema suočavanju sa prošlošću i uopšte suočavanju sa istinom o sebi. Takav otpor je podjednako prisutan ne samo u svakom narodu nego i u najvećem broju pojedinaca. Upravo zbog toga i postoji politika i politička volja – da pridobije, usmeri i koncentriše ideje i emocije miliona svojih građana. Nažalost, takve politike i političke volje koja bi mogla odlučno i konačno da raskine sa tragičnom prošlošću u Srbiji još uvek nema. Odnosno, ako i postoji ona nije dovoljno snažna i uticajna da bi se ova situacija promenila.
Danas kada se povodom Kosova ponovo počinje dizati kolektivna temperatura suočavanje sa prošlošću ima samo jednu svrhu: da se poveća bes, ogorčenje i osećanje ugroženosti celog naroda. Cenu takve politike neće, naravno, plaćati oni koji je kreiraju, bar ne na način na koji je plaćaju prosečni građani. Zatvaranje očiju od sebe i svoje prošlosti svuda se skupo plaća. Čini se u Srbiji najviše.
Trebalo bi početi ozbiljno razmišljati o tome kako je ne Kosovo već pokajanje najskuplja srpska reč. Da li će osećanje kajanja i potreba za istinom postati deo nacionalnog identiteta ne odlučuju, međutim, samo političari. Baš kao i osećanje nacionalnog ponosa ovo osećanje izvire iz moralnih potreba normalnih, pristojnih ljudi da se odbrane od gadosti i laži koje ih zapljuskuju. Zar je u Srbiji tako teško od toga napraviti politički program i masovni pokret?
Dok se to ne reši, teško će se igde putovati. Umesto putovanja biće odlasci, a umesto budućnosti mamurno sudaranje sa utvarama prošlosti.