Pravo, moral i efekat lavirinta

Razume se, naša opšta opuštenost, pa i ona prilikom donošenja zakona, ne haje za koliziju između zakona, zatim između zakona i podzakonskih akata ili između različitih normi unutar jednog te istog zakona, pa stoga čitava ta gomila, čija je primena odložena ili selektivna, u praksi ima efekat lavirinta iz koga građanin, kad se već nađe u njemu, ne može da nađe izlaz.

Međutim, ta ista gomila propisa često nosi naziv „sistem“, što nije daleko od istine, ako je ta hiperprodukcija namerna. A izgleda da jeste, naročito sa stanovišta sudija i advokata, ovih prvih da sude na osnovu svog slobodnog uverenja, a ne na osnovu činjenica i zakona, a ovih drugih da neprestano zidaju cene svojih „usluga“, tako da, na primer, cena jedne šablonske tužbe ili žalbe iznosi nekoliko naših prosečnih plata ili penzija, pa se, prirodno, ubrzo taj „sistem“ pretvara u cilj za sebe, jer je konstruisan radi sudija, advokata i veštaka, a ne radi zaštite prava građana.

Ali, namera ovog članka nije da ukaže na gomilu pravnih pravila koja je postala osamostaljena društvena sila, već da pokaže da ponašanje i međusobni odnos ljudskih jedinki nije moguće regulisati samo pravnim normama, ma koliko one bile brojne, egzaktne i obuhvatne, jer se, u stvari, većina društvenih odnosa reguliše običajnim i moralnim normama, kako na individualnom, tako i na porodičnom, poslovnom i političkom planu.

Naime, na planu nekih vidova ponašanja ljudske jedinke, ne samo da su pravne norme neefikasne, već su prosto besmislene, ako nema individualnog morala, to jest ako nema svesti o tome da je nešto nedopušteno, nedolično, nepristojno, sramotno, kao u slučaju one razgaćene koja je premijeru pokazivala „međunožje“, „mahovinu“, da upotrebim samo neke opise iz medijskog arsenala. Naravno, besmisleni su i prekori kako obezbeđenje premijera nije adekvatno reagovalo, kako je trebalo da zna o kakvoj je ekipi i emisiji reč, pa da na vreme upozori premijera, jer, jednostavno, ovde je reč o moralnim, a ne pravnim obavezama.

Naravno, pored voditeljke bez moralnog kompasa, odgovorna je i ekipa, jer pored individualnog, postoji i nešto što se zove poslovni moral, koji obavezuje ne samo na poštovanje ugovora, već i na poštovanje ličnosti poslovnog partnera. Prema tome, ako se pođe od dobre zabave, gledanosti ili profita kao vrhunskih ciljeva – vrednosti, onda se dolazi do stanja kada je radi ostvarenja tih ciljeva sve dozvoljeno, što je, razume se, neprihvatljivo sa stanovišta morala, jer se na taj način kidaju društvene veze koje uglavnom počivaju na poverenju.

Isto tako, na planu porodičnih odnosa, teško onoj deci koju počne da štiti zakon, a ne ljubav, pažnja i briga roditelja, ali teško i ostalim članovima porodice, jer je svima njima potrebna ljubav, pažnja i zaštita, naročito kad obole, ostare ili ostanu bez prihoda. Prema tome, pravo je samo minimum morala, što znači da nastupa tek onde gde nema morala, to jest gde izostane ljubav, pažnja i solidarnost, jer nema tog porodičnog prava koje može da natera sve članove porodica u jednom društvu da se vole i brinu jedni o drugima, niti ima prava uopšte koje može da natera građane da poštuju zakone, ako je jedina njihova briga kako da ih izigraju, naročito kad vide da se čuvari zakona pretvaraju u „ubice zakona“.

Najzad, kao što pravo treba da obezbeđuje minimum morala, isto tako politika treba se brine o moralnom zdravlju čitavog društva, a ne da ne bira sredstva da bi se dokopala cilja, najčešće sebičnog, tako da je pogrešna teza jednog našeg bivšeg političara prema kome onaj ko traži moral treba da ide u manastir. Jer, da parafraziram Aristotela, čovek može da razvije svoje ljudske potencije (razum i vrline) samo u po pravdi uređenoj zajednici, dok, u protivnom, „čovek postaje najizopačenije i najdivljije biće i najgore od svih u zadovoljavanju polnog nagona i gladi“, što je stanje prema kome već dve decenije klizi naše društvo.

Autor je profesor iz Paraćina