Praznične blagodeti i nevolje

Saša Nikašinović Retki su dani, čak i leti, u jeku godišnjih odmora, kada beogradske ulice toliko opuste kao što se to dogodilo sada, između novogodišnje noći i Božića po starom kalendaru. Praznovalo se, pa je nestalo onih nesnosnih saobraćajnih gužvi. Da li zbog toga što su mnogi otišli van grada ili zbog istanjenih novčanika, tek i u kafanama je bilo više mesta nego obično.
Prvi radni dan u ovoj godini za mnoge je bio tek juče. Spojili su Novu godinu i Božić. Ima, međutim, i onih koji su na kolektivnom godišnjem odmoru. Počinju da rade tek u ponedeljak, kada proslave i Novu godinu po starom.
Ovoliku sklonost ka praznovanju podosta sociologa i ekonomista spremno će objasniti lošim nasleđem iz samoupravnog socijalizma. E, greše! Nasleđe možda i jeste, ali je mnogo starije. Kod Skerlića može se naći podatak da je u osamnaestom veku kod vojvođanskih Srba veliki problem bio to što je u crkvenom kalendaru bilo više neradnih nego radnih dana. Za protekla dva-tri veka smo se, dakle, dosta promenili. A i da u mnogim slučajevima za spajanje praznika i kolektivne godišnje odmore ima više nego prihvatljivih tehnoloških opravdanja.
Nasleđe ili ne, tek januar je mesec praznovanja, a kada se praznuje – ne radi se. To potvrđuje i statistika. U poslednje tri godine januarska proizvodnja iznosila je oko 83 odsto prosečne mesečne proizvodnje u prethodnoj godini. U januaru su najmanje i plate. Ne zato što se u decembru loše radilo, nego zbog visokih decembarskih isplata. Za cene nema pravila – nekad je januarski rast niži, a nekad viši od decembarskog.
Karakteristično je da u ovo vreme i kurs počinje da raste. Najniži je obično oko Božića po novom kalendaru. Tako je, recimo, 26. decembra 2005. srednji kurs Narodne banke Srbije za evro iznosio 85,7999 dinara, a 8. januara 2006. porastao je na 86,9059 dinara. Razlika je, dakle, dinar i nekih deset para. Tradicija se i ovoga puta ponovila, ali sa nešto većom razlikom. Srednji kurs za evro je 26. decembra lanjske godine bio 78,25 dinara, a juče je dostigao okruglo 80 dinara. Ta okrugla cifra za evro je, naravno, pomalo sumnjiva. Izgleda da je tu država uplela svoje prste. To uopšte ne mora da znači da je Narodna banka pod pritiskom izvozničkog lobija odlučila da konačno malo čvršće brani evro, iako ni to nije isključeno. Moguće su i drugačije intervencije. Kao kupci na tržištu deviza mogla su se pojaviti velika javna preduzeća koja imaju dovoljno dinara. Tu je Elektroprivreda koja najavljuje velike investicije, pa Naftna industrija koja ulaže u rafinerije, a devize su potrebne i Telekomu da plati kupovinu mobilne telefonije u Republici Srpskoj.
Prognoze da je ovo tek početak brzog jačanja evra u ovoj godini ne čine se realnim. Sudeći prema najavama guvernera Jelašića, Narodna banka neće dozvoliti dalji veći pad evra, ali neće podsticati ni njegov brzi rast. Ako su tačna nagađanja da EPS ili NIS ili Telekom kupuju veće količine deviza, Narodna banka morala bi da počne da brani dinar, jer bi u suprotnom prvo došlo do panike, a onda do ekonomskog haosa u kojem bi izgubila većina, a dobro zaradila manjina. Devizne rezerve, inače, dozvoljavaju da se kurs veoma lako odbrani.
Odstupanja će, inače, biti i kod ličnih dohodaka. Iako zvaničnih podataka još nema, čini se da su decembarske plate bile nešto skromnije zbog toga što se posle 1. januara primenjuje niža poreska stopa na lične dohotke. Januarskim isplatama ta razlika će se nadoknaditi. Drugi razlog za veće januarske plate su povećanja koja su dobili zaposleni u prosveti, zdravstvu i državnoj administraciji.