Preovlađuje crno-bela slika

Zagorka Golubović U ovom tekstu upotrebljavam termin edukacija, budući da on podrazumeva dvodimenzionalni proces: obrazovanje i vaspitanje, tj. razvoj individue putem prenošenja dostignutih znanja i informacija, kao i formiranje karaktera pojedinaca razvijanjem vrednosnog sistema i moralnih normi, bez kojih se individua ne može uklopiti u svoju društvenu i kulturnu zajednicu, ali ni izgraditi svoj lični identitet i integritet. A upravo je rasprava o novim vrednostima koje bi trebalo da razvijaju i usvoje građani u društvu koje tek (sporo) izlazi iz bivših autoritarnih poredaka retka tema većine medija u Srbiji.
Iz tih razloga, kada je reč o medijskoj politici u postoktobarskoj Srbiji, umesno je postaviti pitanje: da li mediji doprinose edukaciji građana u pogledu buđenja građanske individualne i društvene svesti o potrebi i građanske odgovornosti za unapređenje procesa demokratske transformacije, ili preovlađujuća tržišna utakmica opredeljuje medije da u borbi za tiraž biraju „atraktivnije teme“ (senzacionalističke, šokirajuće neproverene informacije i sl.), kojima stvaraju još veću konfuziju u svesti građana, koji stoga, s pravom, učestalo postavljaju pitanje: Kuda ide Srbija danas?
Kada se pogleda s druge strane, uočava se da je uobičajeno da mediji, i štampani i elektronski, smatraju da je jedino informativna funkcija ono čemu treba da odgovore. Svakako, ako su informacije korektno prezentirane, mediji ispunjavaju jedan od važnih ciljeva demokratske političke kulture. Ali to nije jedini cilj medijske politike. Mediji, pak, koji se utrkuju da bombarduju čitaoce mnoštvom neselektivnih informacija – od prostog navođenja podataka o brojnim nesrećnim slučajevima kod nas i katastrofama u svetu, do skandaloznih događaja u „džet setu“, ili o svakodnevnom umnožavanju raznih mafija u Srbiji – vrše lošu funkciju čak i u oblasti obaveštavanja, doprinoseći dezinformisanju građana o tome u kakvom složenom svetu (lokalnom i globalnom) stvarno živimo. Jer, u takvim „informacijama“ preovlađuje crno-bela slika koju nudi većina medija u Srbiji: bilo da se piše prvenstveno o katastrofama (o masovnim masakrima, o unutarporodičnim ubistvima, o umnožavanju kriminalnih grupa, o broju poginulih u Iraku i drugde), bez ijedne informacije o događajima koji, sigurna sam da postoje, a koji bi mogli buditi nadu da je „normalan svet“ još moguć; ili da se podastiru čitaocima informacije pretežno o negativnim trendovima u procesu globalizacije nasuprot prednostima „srpskog nacionalnog bića“ (koje „ima dušu“). Takve „informacije“ su više u službi zavođenja i manipulacije nego u službi edukacije građana.
Ovakav zaključak može se izvesti s razlogom, budući da se jednostrane informacije lako politički instrumentalizuju, s jedne strane, a sa druge strane, naglaskom na rastućem zlu svuda oko nas omogućuju onima koji imaju moć: 1) da skrenu pažnju građana sa svojih postupaka pri donošenju odluka skrivajući prvenstveno svoju korist, i 2) da potencirajući globalnu katastrofu pojačaju strahove građana za egzistencijalnu bezbednost, produžavajući, na taj način, ostajanje na vlasti, kada se vlastodršci predstavljaju kao „čvrsta ruka“ koja ih može spasti. Pored toga, ljudi obuzeti raznim strahovima plaše se promena i podupiru status quo, bez obzira na svoja nezadovoljstva postojećim stanjem.
Na osnovu rečenog može se rezonovati i u tom smislu da je većina medija u tesnoj zavisnosti od političkih partija (kako vladajućih tako i opozicionih), budući da dominantni način informisanja građana služi više opravdavanju ili maskiranju aktuelne politike i političkih programa, kako takozvanog demokratskog bloka tako i demagoških programa konzervativnih političkih partija.
Nasuprot najčešćim efektima medija u vidu mistifikacije događaja (na primer, kada se u Srbiji bučno obaveštava o sve brojnijim aferama, bez pokušaja da se putem istraživačkog novinarstva ponude izvesna objašnjenja; ili podržavanje nedodirljivosti, ne samo aktuelnih ministara i koalicione vlade već i sugerisanje saveta da se moraju zaštititi „interesi dobrih biznismena/tajkuna“ (na primer, u slučaju Miškovića), na račun institucija ili ličnosti koje otkrivaju mnoge negativne zakulisne radnje. A demistifikacija recidiva prošlosti nailazi na oštre osude, tobož u ime slobode svakog pojedinca da sam odlučuje o svojim postupcima. Na taj način se „objektivno informisanje“ shvata isključivo kao prenošenje stavova vladajućih političkih i ekonomskih moćnika (ne uzimajući tu u obzir tabloide, jer se oni i ne trude da pruže objektivne informacije), čime se doprinosi zaustavljanju dosad postignutih skromnih promena u takozvanoj demokratskoj tranziciji u Srbiji. Drugim rečima, mediji verovatno polaze od saznanja da se u vladajućim krugovima kritički pristup i dalje tretira kao subverzija i zato ga izbacuju iz medijskog prostora.
To je jedna strana medijske politike, koja govori o odsustvu edukativne funkcije u većini medija u Srbiji. Treba pogledati i na drugu stranu, i uočiti pozitivnu tendenciju, kada se funkcija informisanja spaja sa funkcijom edukacije i doprinosi vaspitavanju građanskog duha i podsticanjem modernih vrednosti doprinosi oslobađanju individua od nasleđenog i još uvek duboko ukorenjenog podaničkog mentaliteta. Iako najveći broj medija (uz podršku namnoženih tabloida) doprinosi upravo utvrđivanju postojećeg autoritarnog ponašanja i političke elite i građanstva, šaljući poruke: „sve je gore i ništa se ne može promeniti“, ili „naša je sudbina da smo gubitnici u miru“, implicirajući čak i mogućnost novih ratova (oko Kosova), koje ne razvijaju već guše samopouzdanje individua i njihovu veru da bi mogli i sami nešto da čine da bi se takvo stanje menjalo; što uslovljava i izbor tema u smislu ratnih pokliča „Garde cara Lazara“, prećutkujući primere građanske hrabrosti da se uhvate u koštac sa problemima i sve vidnijim opravdavanjem nepravde (navodno da bi se izbegla pristrasnost).
Ali nasuprot takvom trendu ima nekoliko medija (list Republika, dnevni list Danas, nedeljnik Vreme, a sve manje TV B92, pa i Studio B), koji na pravi način shvataju svoje funkcije u procesu demokratske tranzicije, pre svega u demaskiranju jednostranih informacija i pokretanjem rasprava o principima na kojima počiva demokratski poredak, uključujući kao važnu temu pitanje o modernim demokratskim vrednostima i moralnim načelima koje treba podsticati u procesu edukacije. Ti mediji se vidno razlikuju, ne samo po izboru tema već i samom upotrebom jezika, koji, za razliku od šablonizovanog političkog govora i fraza o „boljem životu“ ili lamenta o „još gorem stanju nego devedesetih godina“, istrgnutih iz konteksta izučavanja i razumevanja realnosti svakodnevice, i u prepoznatljivom stilu tabloida koji se sve više uvlači u najtiražnije medije (kao paradigma može poslužiti „Glas javnosti“ i njegova postoktobarska transformacija). Oduprevši se dominantnom trendu, navedeni mediji uspevaju da promovišu svežiji, personalniji jezik, u kojem se jasno prepoznaje pisac teksta, koji se ne skriva iza neke političke partije i koji ne propagira neki politički program, već saopštava različita mišljenja uz svoju interpretaciju i dobranu argumentaciju, dajući mogućnost čitaocima da se samostalno opredeljuju za ideje o kojima se raspravlja. Na taj način se nenametljivo sprovodi edukacija građana putem rasprava o tome šta pretpostavlja pojam demokratije i šta bi valjalo činiti da u Srbiji ne zamru demokratske reforme (čemu služe i informacije o pozitivnim pokušajima u tom smislu, ali i rasprave o negativnim efektima postojećih političkih odluka, naročito u oblasti loše izvedenih privatizacija, ili u pokušajima političkih pritisaka na pravosuđe, ali i u pogledu tolerisanja sve većeg političkog uticaja snaga bivšeg režima, i slično).
Nastavlja se