Presuda i osuda

Aleksej Kišjuhas Ma koliko je tražili i očekivali i ma koliko stereotipi o Nemcima kao štreberski preciznim birokratama bili tačni – pisane naredbe Adolfa Hitlera o uništenju Jevreja nema. Međutim, kako ističe istoričar nauke i istaknuti borac protiv pseudoistorije Majkl Šermer, neophodno je znati i kako ovo ne znači mnogo. Barem ne ozbiljnim istraživačima i dobronamernim ljudima. Ovo niti Treći Rajh amnestira od užasne odgovornosti, niti baca senku sumnje na holokaust kao sistematsko istrebljenje šest miliona ljudi. Jer, obimni društveni fenomeni, pa samim tim i obimne egzekucije, jednostavno su puno kompleksniji fenomeni od prostih naredaba, ma koliko autoriteta i resursa imao naredbodavac.
Povodom tužbe za genocid BIH protiv Srbije, Međunarodni sud pravde u Hagu kao da je tragao za pisanim i nedvosmislenim naredbama o kolektivnim uništenjima nacija i to je smisao tumačenja presude kao „tvrde“ i „tradicionalne“ prema pojmu genocida. Međutim, ono što se nakon presude ne sme dopustiti jesu relativizacije i politizacije tog pitanja kada se radi o javnoj osudi ovog zločina, kako od lokalnih negacionista koji Srebrenici poriču karakter genocida, tako i od onih koji o skupštinskim deklaracijama govore kao o papirčetu koji će navodno ubrzati srbijanski hod ka Evropi. A živeti u društvu koje je putem svojih glasnogovornika odahnulo zato što se genocidno klanje odvijalo „samo“ u Srebrenici i koja je krivac „samo“ što genocid nije sprečila posebno je turobno iskustvo.
Još nakon prve presude o genocidu – u onom omraženom a ne slavljenom Hagu – moralo je postati politički hazardno a i krivično odgovorno negirati karakter genocida u Srebrenici. Negde politike jednostavno nema: više od sedam hiljada dečaka i muškaraca ubijenih zbog svoje etničke pripadnosti u roku od nekoliko dana ne smeju biti predmet TV duela i debaterskih nadmudrivanja, već predmet jasnog, javnog i intimnog bola i stida. Zbog opasnosti koju sobom nosi relativizacija određenih pitanja, ovde nema tolerantnosti i demokratičnosti: sama relativizacija zločina nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata danas je zakonom zabranjena upravo u onim zemljama koje su u ove zločine mešale ne samo prste, već ruke do ramena.
Druga standardna podvala jeste ona o deklaraciji protiv „svih“ zločina. Ova ideja u startu i srži je relativizatorska, jer nastoji da – insistiranjem na žrtavama istog etniciteta kojeg su i zločinci i/ili ukazivanjem na postojanje zločinaca istog etniciteta kojeg su žrtve – smanji efekat i značaj pojedinačnog slučaja. Ovim se sve pretvara u jedan opšti rat svih protiv svih, a civilne žrtve u ružnu-ali-nužnu nuspojavu. Svakako da i mnoga druga stradanja (poput Vukovara, Sarajeva) zaslužuju skupštinsku osudu, ali tek drugog dana. Iako u apsolutnom smislu zločin jeste naprosto zlodelo i ono nema etničku dimenziju, ovi zločini vršeni su sa etničkim predznakom na umu.
Posebno opasni su razgovori o presudi Srbiji za genocid kao o presudi srpskom narodu. Krivica države Srbije za zločin krivica je pravnog lica, a ne gomile anonimnih individualnih faca. Štagod fašistoidni nevaljalci priželjkivali i umišljali, „Srbija“, srećom, nije jednako što i „Srbi“: država je jedno, a ljudi su nešto posve drugo. U suprotnom, svi oni domaći pojedinci koji ovde ili po Strazburu tuže državu Srbiju za brojna nedela od cenzura do tortura, po dobijanju spora bi od čitave nacije činili cenzore i profi-batinaše. I sama opaska o tzv. genocidnom narodu besmislena je, ali bliska načinu razmišljanja koji o celokupnim narodima može misliti u parametrima „gostoljubivi“, „lepi“ i „pametni“. Nejasno je i da li bi i građani Republike Srbije koji etnički nisu Srbi zadobili trunčice genociditeta u ovako pogrešnoj podeli misaonih karata.