Prevareno mlado pokolenje

Mladi znaju da sa godinama dolazi i bolest, i nemoć, i frustracije, i džangrizavost, i mrzovolja, i okretanje samom sebi i svojim problemima, i strah, i demencija… Pretpostavljam da i ne očekuju da će u prašumi strahova, posesivnosti i nemoći starijih biti u stanju da brzo prepoznaju, precizno odrede i sa svih strana sagledaju sve svoje moguće razvojne orijentire. Svakako im je jasno da se ta staračka prašuma neće dobrovoljno poviti i uzmaći pred pogledima mladosti, kako bi joj obezbedila podsticajne vidike? A da je sami razgrću ne usuđuju se, i zbog poštovanja starosti, ali i zbog toga što su kapital i sredstva rada u čvrstom zagrljaju „starih finansijskih hrastova“.

Iako je proteklo skoro dvadeset godina od kada smo stupili u tranzicioni društveno-političko-ekonomski tunel, ipak se čini da još nema svetla na njegovom kraju. Ostali evropski narodi i države, koji su kada i mi počeli da kopaju i grade takve tunele, većodavno dišu svežvazduh u širokim razvojnim prostranstvima. Zašto je naše tranziciono putovanje tako dugo? Da li nam je lokomotiva baš toliko stara, a vozovođe neobučene? Ili smo vagone preopteretili preteškim i nepotrebnim prtljagom iz naših nacionalnih podruma? Ili su nam projektanti kreirali podzemno putovanje, u kojem ćemo četrdesetak godina tumarati, kao što je „narod izrailjski“ tumarao pustinjom ispaštajući svoje grehove i bezbožništvo?

S vremena na vreme se učini da nam je svetlost nadohvat ruke i da će buka, čađi smrdljivi gasovi koji sukljaju iz naše društveno-političko-

-državne lokomotive nestati. Nažalost, to su, naknadno uvek saznamo, samo kratki vizuelni susreti sa plavetno-zelenim prostranstvom kroz neki od ventilacionih otvora koje su projektanti postavili dužtunela da obezbede minimum svežeg vazduha i svetlosti. Plašim se novih „ventilacionih otvora“ koji dolaze, zbog razočarenja i gorčine koja će ponovo nastati nakon njih, jer znam da ništa ne potkresuje krila mladosti toliko kao odsustvo sunca i svežine!

I sad, pitanje za sve one koji nisu u cvetu mladosti i za starije: jesmo li mi iskreni prema našem podmlatku? Je li istinita odomaćena floskula da „sve što činimo i radimo – radimo za njih i u ime njihove budućnosti“? Da je istinita, prosek starosti u Srbiji ne bi bio blizu pedeset godina! Ne bismo na mlada pleća tovarili preteška bremena istorijskog nasleđa u koje i sami pomalo sumnjamo. Ne bismo ih odvajali od sveta svojim stvarnim ili izmišljenim strahovima. Ne bismo našu izanđalu lokomotivu za vuču kroz tunel za koji ne znamo da li ima izlaz, snabdevali gorivom koje će tek oni morati da plaćaju! Treba li da Srbija izumre s ovom generacijom? Da li je u bilo kojoj zemlji koja je prošla kroz tranziciju – bogatstvo ostalo kod onih kod kojih je bilo i pre? Da li je igde tako besprizorno zloupotrebljena i prevarena mladost kao što je to učinjeno u Srbiji?

Sada u senci svog sačuvanog/odbranjenog, a od običnih građana-radilica otetog kapitala i imovine sedi „tranzicijski finansijski krem“ i bez ikakve nacionalne i/ili društvene ideologije i odgovornosti upravlja političkom, društvenom i privrednom scenom. Usta su im puna Srbije, a novac drže izvan nje! Bore se za unapređenje domaćeg školstva i ostanak mladih u Srbiji, a svoju decu školuju i eksportuju u inostranstvo. Bore se za evropski put Srbije, a čine sve da na tom putu zalutamo. „Misle“ na mlade i njihovu budućnost, a koriste ih samo kao privremenu/povremenu slabo plaćenu najamnu snagu i kao „topovsko meso“. Postavljaju ih nepripremljene na važne državne i privredne funkcije, da bi na njihovom neiskustvu „zaradili“ još koju paru, ali i da bi na njihovim promašajima i „neznanju“ dokazali da mladi nisu dorasli velikoj sceni. Ako im se učini da će neko mlado lice, ipak, na tim unapred planiranim „izgubljenim pozicijama“, moći nešto valjano, i za običnog građanina korisno, da učini, uklanjaju ga nemilosrdno!

Srbija, možda, još ima šanse? Mladost bi, možda, počela da cveta i da rađa, ako cekini ne nastave da zveckaju i nepovratno nestaju u nezasitim sanducima naših tranzicijskih „Kir Janja“?!