Prevaziđena politika

Borka Pavićević Mislim da bi prisustvo i razvoj socijalne istorije mogli mnogo da doprinesu našem razumevanju onoga što se stvarno sa nama događa. Istovremeno, bilo bi i uputno nešto šire, ili prosvećenije, da upotrebim ovaj modernistički termin, razumevanje onoga što savremena, ili ako hoćete postmoderna teorija nudi o shvatanju nacije, teritorije, mitova, formiranju identiteta u odnosu na sećanja, spomenike, kolektivnu memoriju. Bilo bi, čini mi se, nekako lakše doći do predloga šta činiti, onda kada bi razumevanje i samorazumevanje imalo oslonca u uvažavanju i razumevanju do čega su sve i drugi stigli kada je reč o Kosovu, ili o Tribunalu u Hagu.
Hoću reći da odbijanje premijera Vojislava Koštunice da razgovara sa Martijem Ahtisarijem može da se sagleda i kao krajnja konsekvenca jedne politike koja odbija, ili koja ne može, unutar svog sklopa, da se suoči sa stvarnim stanjem stvari. Koja je, zapravo, zakasnila sa mogućnošću da povede i isprednjači sa mogućim predlozima, sa kreativnim rešenjima unutar svih modela kojima raspolaže savremena svetska pravna i politička scena. I to zato što ima svoj zadat ideološki pogled na svet i na naše mesto unutar tog sveta. Koji se ne formira kroz neprekidni agon, kao proces, kao ravnopravni dijalog, već misli i postupa restriktivno, zatvoreno, pasivno, implodično, sklanjajući se u opšta mesta, u resentiman, što u krajnjoj konsekvenci vodi u „izvinjavajuće zablude“, pa i u neku vrstu sentimentalne prevaziđenosti ili, pak, u utapanje u okoliš koji samo na prvu loptu izgleda incidentalno (Ilić i Palma), a u stvari je zakonomerno.
To pokazuje realne domete „elita“ jedne ideologije unutar i oko Demokratske strane Srbije. To je određena smeša zastupanja duha naroda i osupnutosti, uvređenosti na činjenice da su one to što jesu. Pa se javlja ljutnja na stvarnost, na realnost, na mogućnost da se neko usuđuje da propituje takav elitni i intelektualni, pravnički, naučni i javni stav. Ljutnja zapravo, na sve ono što demokratija donosi kao aktivan, bolan, ranjiv i „nepristojan“ proces. Koji nije samo ono što mi mislimo da on jeste, i koji se otima našoj kontroli, budući da ga ne shvatamo. Htelo bi se u tome arbitrirati, ali onako kako mi mislimo i kako se mi dogovorimo.
Ali, vrag je živ, stalno se menja, ne da se uhvatiti u modle i kalupe naših dobrih namera i stavova, od kojih stvarnost odstupa, vruća je, uzavrela, komeša se, kreće se u raznim pravcima, svakog časa je nova i neponovljiva, i nema te prilike, čak ni slave, kroz koju stvarnost, pitanja, dan, svetlo, ne eruptiraju i ne zadaju spremnost na sve.
Da li se Karli del Ponte reklo da će Ratko Mladić biti izručen? Da ili ne? Objašnjenje uvek dolazi naknadno. Da li se sa Solanom razgovaralo? Da ili ne? Sledi naknadno objašnjenje, šta se, u stvari, čini onda kada mu je vreme i čas. Ne naknadno. Ne posle, već tada. E, zato je ovo ovako sada. I šta je u javnosti kao odluka, šta je rezultat sastanka, pregovora, ne telefona posle, ne saopštenja posle, ne dogovora između.
Kako to Vlada nije tehnička kada je u pitanju smena inspektora Vladimira Božovića, a tehnička je kada je u pitanju dolazak Ahtisarija i razgovor za njim. Kako se u okviru nadležnosti i odgovornosti odlučuje šta je i kome svrhovito u datom trenutku? U odnosu na uverenje „elita“ koje smo videli kako združeno pevaju, što je takođe zakonomerno u pokušaju „prevaspitavanja“ naroda u skladu sa „duhovnošću“, pretenzija svevažećih mitoloških akademskih iskaza mora se sresti sa dostignućima turbo folka ili, u odnosu na opšti javni interes i stvarnu političku situaciju. Koja, očigledno zadaje nužnost sposobnosti donošenja odluka. Od kojih se ni jedan građanin ne može spasiti u sopstvenom komplikovanom i nestabilnom životu, a kamoli onaj koji je „na čelu“. Ukoliko svi zajedno želimo nekuda da pođemo. A ne kako ispadne.