Pričice o široj slici 1Foto: Miroslav Dragojević

Proživljene isečke stvarnosti o kojima je ovde reč povezuju kolektivni karakteri, psihološka strana, moral, antropološki, a delom i sociološki milje.

Prva pričica se zbila u Vukovâru, u Republici Srpskoj Krajini u drugoj polovini 90. godina, u ondašnjem poluvojnom i političkom međuprostoru.

Tamo sam, na izdvojenom odeljenju Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predavao nekoliko meseci.

Teške behu te godine (a koje ne behu?): nekad prelep, tada razrušen grad na dve reke, međunarodne snage tamnoputih lica u belim transporterima patroliraju putevima, premalo drugih vozila i stanovnika… Moji tadašnji domaćini – divni, topli, prekaljeni ljudi, ne očajni, ali nekako rezignirani, delikatni.

Redovno, posle održane nastave, u hotelu kraj Dunava, spolja izgranatiranom, iznutra još s tragovima nekadašnje otmenosti – serviran je ručak.

Tokom obeda, pazio sam naročito da te napaćene, ljubazne žitelje nekim zapažanjem ne uvredim.

Upitah ih jednom prilikom kakvi su im odnosi s tamošnjom policijom.

Odgovoriše mi kratko a rečito: Korektni – mi znamo njihovo radno vreme, znamo gde ko od njih stanuje, a oni znaju da svaka druga kuća u gradu ima na tavanu ili u podrumu bar po jednu iz rata zaostalu zolju…

I nisam se oslobodio do danas nekog neodređenog ukusa krivice i tuge – da, (i) tô smo mi! – vraćajući se s tih neznatnih privremenih „ispomoći“ kući, u Beograd.

Drugi „medaljon“ je s jednog savetovanja u Vrnjačkoj Banji negde oko 2006-2007. godine.

Uveče je na terasi Breze sedelo lepo društvance iz Srbije i Republike Srpske. Pričalo se o svemu osim o pravu iako je bilo u toku pravničko „poselo“.

U jednom trenutku primetih slučajno da su oko mene ostale isključivo kolege iz Republike Srpske.

Besedili su sočno i živopisno, malo sam i tu i tamo filovao, više slušao. Stigosmo u razgovoru i do – mnogostrane i kontroverzne – ličnosti Radovana Karadžića, čoveka tada u bekstvu od haške optužnice.

Zapanjih se kad shvatih u momentu da sam zapravo jedini za stolom koji ne zna gde se dotični krije, gde trenutno živi.

Niko ne izreče tu za njih notornu činjenicu, mnogo kasnije mi priznadoše da su bili sigurni da je ona i meni bila dobro poznata.

Od tada – sećajući se te večeri – prati me taj „čudan osećaj u meni“ (Orhan Pamuk).

Inače, Radovana Karadžića – alijas Dragana Dabića – uhapsili su otprilike nešto više od godinu dana kasnije.

Na 200 metara od mog stana na Novom Beogradu, izmenjenog ličnog opisa, obitavao je i „tihovao“ više meseci – vele, kao uzoran komšija i mušterija. Da, da – i tô smo mi…

Treća epizoda se tiče jednog eksperimenta koji traje evo već više meseci unazad. Naime, kad ponešto napišem i objavim ili pak pošaljem/prosledim preko društvenih mreža – neku aktuelnu bolnu, satiričnu, ironičnu ili/i tipičnu sliku naše nevesele svakodnevice – kod mojih prijatelja i kolega susrećem tri vrste reakcija: 1) zainteresovanost, odgovarajuće komentarisanje – odobravanje ili oponiranje; 2) ignorisanje ćutanjem; 3) daleko najčešće, uzvrate mi nečim sasvim nevezanim od onoga što su od mene primili: dobijem po koju divnu fotografiju monumentalne zgrade ili spomenika, kulinarski recept, nešto zanimljivo iz sveta sporta ili čak erotike, duhovit skeč, vic, odlomak iz filma, pejzaž mora, cveće, zelene obronke, muzejski eksponat, veselu decu u igri, čuveni govor određenog velikog državnika, drevnu filozofsku misao, kulinarski recept, prelepu melodiju, prikaz umeća i vernosti kao i ljubavi životinje i čoveka, odnosno neki atraktivan automobil, odabranu poeziju, ribolovački trofej i sl.

I tada, kada se feedback istih lica višekratno ponovi samo u drugim oblicima – shvatim: mnoge od njih ipak nedovoljno poznajem, odnosno imam nerealna, drugačija očekivanja. Ili su se možda promenili!?

Oni, ili ja?

Pa postepeno počinjem da podešavam „poštu“ svakom adresatu ponaosob. Jer ne želim da ih opterećujem „materijalom“ koji im ne odgovara (?), onim što ih možda plaši, stvara im nelagodu.

Uostalom, u vremenu smo „množine“ strana, nevolja i izazova, pa i istina, životnih puteva, „očiju i ušiju“.

Pa, sve smo tô mi, zar ne? Možda su baš tekući „produženi“ meseci prilika da bar one druge, različite od nas upoznamo – kakve-takve – u prâvom svetlu.

No, nikad do kraja.

Da budemo podstaknuti na prevazilaženje individualne i kolektivne ravnodušnosti, da se motivišemo najpre na „rovovski šah“, a zatim na smislenu akaciju! Jer, ako se život – na kraju krajeva – sastoji samo od sećanja, počnimo najzad ubrzano da gradimo neuporedivo lepše i plodotvornije uspomene.

A da prethodno sagledamo, da pred sobom i u sebi stvarimo što „širu sliku“ (Vudi Alen) – i viziju. Da nastojimo da je duboko razumemo ili makar naslutimo. I da počnemo da je razumno ostvarujemo.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

close
Pričice o široj slici 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.