P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Naravno i privatizacija (naročito velikih preduzeća koja pružaju usluge velikom broju građana te tako duboko zadiru u javni interes) ima svoje dobre ali i loše strane (prvenstvena briga za profit nauštrb javnog interesa). Oko odluke o privatizaciji državnog preduzeća nema mnogo mudrosti. Ako dobro posluje i donosi profit te puni državni budžet, treba ga zadržati. U protivnom postoje dve opcije: prodaja (tj. privatizacija) ili promena načina upravljanja. U vezi s drugom opcijom treba se upitati da li je do sada bilo vremena za promene upravljanja i hoće li vlast dovoljno brzo reagovati, pre nego što preduzeće pojede konkurencija.

U procesima reformi javnog upravljanja (čiji su bitan deo javna preduzeća) Srbija kasni za većinom razvijenijih država u Evropi i svetu. Ipak, sreća u nesreći je to što su nam na raspolaganju tuđa iskustva i mogućnost učenja na njima. A ta iskustva nam ukazuju na dve važne stvari u vezi sa pitanjem javnih preduzeća. Prvo, između izbora privatizacija ili zadržavanje preduzeća u vlasništvu države ne mora nužno da stoji „ili“ pošto je moguć spektar rešenja. Važan izraz u vezi sa ovim je korporativizacija preduzeća. Drugo, važna je zaštita opšteg ili javnog interesa građana. Kvalitetni javni servisi ili usluge građanima su krajnji cilj. Sekundarno je pitanje ko pruža uslugu – državni ili privatni sektor. U procesima reformi javne uprave tokom poslednjih nekoliko decenija evidentno je da se država povlači iz pozicije neposrednog snabdevača uslugama. Ali, paralelno sa ovim dolazi do nove uloge države, a to je standardizacija usluga. Postavljanjem sistema merenja i standarda više nije važno ko pruža javnu uslugu već pod kojim uslovima i da li ispunjava standarde.

Daleki Novi Zeland je tokom 1970-ih bio u tolikoj meri regulisan da su vladine intervencije i kontrolisanje ekonomije (kontrola cena, plata, drugih dohodaka) bile slične onima u istočnoj Evropi. Ipak, tokom 1980-ih i 1990-ih sprovedene su reforme koje su dovele do radikalnog zaokreta države ka otvorenoj i tržišnoj ekonomiji. Ovaj zaokret je uspešno obavljen zahvaljujući postepenoj i odmerenoj privatizaciji. NJoj je prethodio proces korporativizacije, što je podrazumevalo uvođenje preduzetničkih modela i tržišnih principa u javni sektor i državna preduzeća. Ona je postala zvanična politika kada je 1986. usvojen Zakon o državnim preduzećima koji je označavao pomeranje od tradicionalnih upravnih organizacija ka organizacijama koje treba da se ponašaju kao komercijalna preduzeća (međusobno takmičenje i konkurencija u cilju poboljšanja kvaliteta usluge, standardizacija kvaliteta usluge, tržišno formiranje cena i sl.). Ipak, korporativizacija je ubrzo evoluirala u privatizaciju, a jedan od ključnih motiva za prodaju državnih preduzeća je bila fiskalna dobit. Već 1987. godine privatizovana je petrohemijska kompanija Petrocop. Nakon toga usledio je talas drugih privatizacija. Novi Zeland je zahvaljujući preduzetim reformama (čiji su bitan segment korporativizacija i privatizacija) uspeo da izađe iz recesije u koju je zapao 1970-ih godina, te se smatra jednom od država sa najbolje realizovanom reformom javnog sektora i uprave.

Zanimljiv je i slučaj Danske, u kojoj su od 1980-ih godina realizovane značajne reforme ali nisu dovele do zaokreta države kao u slučaju Novog Zelanda. Cilj reformi u Danskoj nije bio zaokret već da se sačuva i unapredi država blagostanja. Upravo je zbog toga Danska interesantna, jer je ona istovremeno i država blagostanja i država strogog kapitalizma.

Privatizacija u Danskoj nije zauzimala značajno mesto u ukupnim reformama države jer ona nije ni imala veliko državno vlasništvo. U poslednjih 135 godina nije nacionalizovano nijedno privatno preduzeće. Cilj privatizacije nije bio da se dođe do velikih prihoda koliko da se smanje državni rashodi. Tako je u periodu od 1980. do 2002. sprovedeno tek dvanaest privatizacija, a od toga je samo prodaja kompanije 1998. koja je pružala usluge u oblasti telefonije (Tele Danmark) iznosila čak 76 odsto prihoda od ukupne sume dobijene od privatizacija (odnosno 4,2 milijarde evra).

Ukratko, Danska je očuvala tradiciju socijalne države, ali je i značajno unapredila ekonomske slobode. Ona postavlja pravila igre i ima znatnu redistributivnu ulogu, ali ona sama nema veliku imovinu niti je neposredni snabdevač uslugama. Kad je reč o ekonomskim slobodama u Danskoj, ilustrativni primer je model „Fleksbednost“, koji predstavlja najslobodnije tržište rada u Evropi. Poslodavci mogu zaposliti i otpustiti radnika kad god požele (fleksibilnost). S druge strane za one koji ostanu bez posla predviđene su prilično visoke kompenzacije (novčana podrška), što predstavlja element bezbednosti. Otvaranje novog preduzeća se može realizovati za nekoliko časova sa vrlo malo troškova. Isto tako nema nikakvih ograničenja u pogledu prekovremenog rada, što praktično omogućava kompanijama da rade non-stop.

*Autor je prodekan Fakulteta za evropske pravno-političke studije i autor knjige „Reforma javne uprave – ka novoj javnoj upravi“