Svojim uobičajenim manirom šarmantne i opuštene priče, ovoga puta kao nužnog izbora vedrih sećanja na period socijalističke Jugoslavije (jer prirodno odbacujemo ružna i pamtimo lepa dešavanja iz prošlosti), profesorka nas podseća da je njen poznati liberalni (i neoliberalni) stav nepromenjen još iz studentskih dana. Bilo bi prijatno u subotnje poslepodne čitati anegdote iz njene mladosti da takav uvod nije nastavljen strmoglavim obrtom:

„Ko god priziva Titovo doba, neka se spremi da opet savije kičmu – više nego što to ljudsko dostojanstvo dozvoljava…. Je li sada bolje, pitaće mnogi. Pa nije, upravo zbog samoupravljanja, koje je i dan-danas živo i zdravo! Pola Srbije danas, kao ni onda – ne radi ništa, a radnici primaju platu i štrajkuju! …“

Nastavak je već više puta viđena floskula o propaloj ekonomiji i državi koju su u životu održavali, kao i njene lenje građane samoupravljače, krediti Zapada davani kapom i šakom, Jugoslaviji kao tampon zoni prema SSSR-u i njihovoj zoni uticaja. Pa su ti krediti došli na naplatu i tako ode država i fantomska privreda, a ostadoše samoupravljači da sada kukaju na siromaštvo i ne rade ništa. Mnogo puta smo posle raspada bivše države čuli takav stav. Posebno je potenciran posle 2000, kada je voljom građana na vlast došla koalicija kojoj je ostao samo jedan zajednički imenitelj – antikomunizam.

A sistematsko uništavanje privrede po receptu Fridmanove „doktrine šoka“ (Vašingtonskog dogovora) počelo je još sa vladom Ante Markovića i nije prekinuto do danas. Kaže profesorka: „Pola Srbije danas – kao ni onda – ne radi ništa, a radnici primaju platu i štrajkuju! Besmisao je sada očigledan (za razliku od onih vremena), ali nam to, nekako, ne smeta – smeta nam samo to što smo osiromašili!“

A država je od samoupravljača dekretom oduzela svojinu (pa time i osnov upravljanja) i pretvorila je u državnu, koju je zatim na kriminalan način prodala. Odavno nema tih preduzeća u kojima su i radnici bili u upravljačkim strukturama. To je i bila jedna od ciljanih posledica doktrine šoka. Nema povratka na zgarište. Da li su radnici – samoupravljači ti koji su se obogatili? Da nisu oni iznosili novac još od devedesetih i pokupovali preduzeća tim novcem, pa onda na njih uzeli kredite i tako oplođene pare ponovo izneli? Sada će za njih moći da pokupuju i javni sektor. A ovamo glume bedu i siromaštvo!

Zna profesorka i koje su se strukture obogatile i koji su to moćni lobiji danas i da krediti koji dolaze na naplatu nemaju veze sa nekadašnjom Jugoslavijom, nego sa pljačkom izazvanom primenom upravo onog neoliberalnog koncepta čiji je ona pristalica. Dirljivo je i podsećanje na progone i ubistva iz vremena Titove Jugoslavije. Biće da to zaista ima veze sa onom poznatom pojavom u poznijim godinama života – da se sećamo davnih događaja, a zaboravljamo one iz neposredne prošlosti ili sadašnjosti. Valjda zbog toga ne spominje ubistva novinara, učesnika ili svedoka enormne pljačke društva i države, kriminalizaciju društva, savijanje kičme danas da bi se došlo do posla, robovski položaj zaposlenih i beznađe nezaposlenih, neprekinut odlazak mladih iz zemlje, cenzuru i autocenzuru ili indirektno kažnjavanje medija, napade na iole nezavisnije portale…

Psihologija je odavno kod nasilnika detektovala potrebu da uveri žrtvu u sopstvenu krivicu za zlostavljanje. Analogija je očigledna – nije normalno da izabrana rukovodstva u ovoj zemlji već četvrt veka zlostavljaju i ponižavaju sopstvene građane. Ako oni ipak to čine, a čine, onda mora da su građani sami za to krivi! Oni su ti koji su zli, lenji, neradnici, oni bi hleba bez motike … Da nisu takvi, rukovodstva bi uradila ono što se od njih očekuje – napravili bi pravnu državu sa funkcionalnom infrastrukturom, sa stručnim i nezavisnim kadrovima, omogućili pod istim uslovima razvoj svih oblika svojine, borili se protiv monopola, a za koliko-toliko stvarnu tržišnu utakmicu, jednako tretirali domaće i strane ulagače, omogućavali svima bar približno slične startne pozicije i … još toliko toga za šta ovde nema mesta ni smisla nabrajati.

Poređenje nekadašnje i sadašnje privrede i zaključak da su iste uvredljiv je ne samo za nekadašnju privredu i zdrav razum, nego i za struku čiji je gđa Danica Popović istaknuti predstavnik.

Autorka je aktivistkinja Građanskog saveza Srbije

POJAŠNJENJE

Zahvaljujem se na objavljivanju teksta „Zamenjene teze“ sa minimalnim korekcijama. Moram jedino da skrenem pažnju da nije u pitanju nekadašnja stranka GSS. Ta stranka je prestala da postoji ulaskom u DS i kasnije u LDP. U pitanju je udruženje građana Građanski savez. Nekadašnji čelnici GSS nemaju ništa sa ovim udruženjem. Ljiljana Latinović