Prohibicija slobode

Aleksej Kišjuhas Ekonomska teorija kriminala i ilegalnih tržišta Tomasa Šelinga poručuje da ilegalnost određene robe doprinosi jačanju kriminala. Cena ilegalne robe podleže istim pravilima kao i ostala roba: ponuda i potražnja. Teža dostupnost i policijske zaplene čine da se ponuda smanji, a potražnja je relativno stabilna – te cena raste. Narkotici bi bili puno jeftiniji da im se cena formira na redovnom, a ne ilegalnom tržištu. Time prodavci ilegalne robe ostvaruju ogromne profite i ovo privlači ljude u organizovani kriminal. A ako ima puno konkurencije, ovi prodavci se kupcima ne nameću pojeftinjenjima, prijatnijom uslugom i snažnim marketingom – već nasilnim likvidacijama konkurencije. Istovremeno, visoke cene narkotika njihove korisnike vode u sekundarni kriminal. Sve ovo je već viđeno u kratkotrajnoj epizodi prohibicije alkohola u SAD: kriminal je procvetao. A narkotici su isuviše opasni da bi ostali u rukama kriminalaca.
Ovo može biti racionalan argument za dekriminalizaciju marihuane. Nesumnjivo, ima i dosta argumenata protiv dekriminalizacije. Nažalost, u ovoj je priči racionalnosti malo, kako kod uživalaca kanabisa tako i kod njihovih protivnika. Tako beše i oko 5. maja, na „Svetski marš konoplje“. Na jednoj strani često otrcano besmisleni hipijevski argumenti o duhovnosti i nadnaravnom zdravlju cele stvari, a na drugoj desničarska nastojanja da se zdravo tkivo nacije čuva tako što će se na nečije realno tkivo nasrtati palicom. Operisalo se iskrivljenim informacijama, zabludama o zavisnosti i razumljivim roditeljskim strahom. Ali, buka oko marihuane razotkriva i (lično) puno inspirativnije teme od marihuane. Reč je o individualnoj slobodi, kolektivnoj slobodi i desnom ekstremizmu.
Prvo, individualna sloboda. Stvar je pasuljski prosta: odrasla osoba treba da ima pravo da u svoje telo unosi šta želi. Kršenje ovog prava mora biti ekstremno dobro opravdano. Standardni argumenti o marihuani kao supstanci koja navodno vodi heroinu ipak su nedovoljno dobri jer, statistički, i „travi“ nešto prethodi: kafa i cigareta. Potom, stvar oko zdravlja klizavija je i od samog pojma slobode. Ukoliko bi upotrebu marihuane valjalo zabraniti, u pravu su oni koji ističu kako bi po ovoj logici valjalo zabraniti i duvan, alkohol, slaninu i čokoladu – čija prekomerna upotreba takođe dovodi do ozbiljnog pogoršanja zdravlja. Država bi potom morala i da propisuje nedeljni ručak, da dozvoljava seks samo sa unapred provereno zdravima, a da automobile u potpunosti ukine. Međutim, moderno društvo dozvoljava slobodnu upotrebu niza rizičnih, škodljivih i nezdravih supstanci i praksi – i odlično je što to dozvoljava. Društva koja imaju poverenja u izbore i odluke pojedinaca srećnija su od društava koja ove izbore čine umesto ljudi.
Drugo pitanje tiče se kolektivnih sloboda, odnosno slobode organizovanja i glasnog zahtevanja čega god. Veoma je važna odbrana ideje slobodnog okupljanja, čak i kada se o onima koji se okupljaju ima užasno mišljenje. Zapravo, najviše tada. Pretnje nasiljem koje su upalile najteža su, najmračnija i najžalosnija prohibicija slobode u ovoj priči.
Treće, desni ekstremizam. Naime, (zlo)upotreba marihuane istovremeno se percipira i kao „zapadnjačka“ tvorevina. Ovo, a ne nezdravost, osnovni je razlog zašto se desničarske organizacije najviše protive ovakvim skupovima i praksama. U suprotnom bi najavljeni kontramitingaši bili lekari. Činjenica je da i prosečnom stanovniku Srbije manje strašno deluju nedavne pljačke i ubistva komšija drugog etniciteta nego pušenje marihuane. Patriotski pojedinci poput Mladića ili Arkana oličenje su „zdravog tela“ (iako je stvar sa zdravljem duha diskutabilna). Na drugoj strani, najvećim neprijateljima „patriotske Srbije“ lepljena je etiketa narkomana: prvo je to bio Vuk Drašković, a danas Čedomir Jovanović. Uvek su stvari „sa Zapada“ te koje, kažu, razjedaju srpsko biće, a ne neke autohtonije i krivice nas samih.