Prošlost u sadašnjosti

Dobro, možemo da razumemo da bi neko iz DSS najviše voleo da može da donese neku vrstu „obznane“, pa da Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića i mlade „anarholiberale“, protera u ilegalu, kao antisistemsku (antidržavnu) snagu. Možemo da razumemo i da Nenad Čanak, kada kaže neonacisti i „gamad“, u stvari misli na DSS, ali to ne menja mnogo suštinu problema. Incidenti, prekjuče, na novosadskim ulicama, nisu samo postmoderna repriza predratnih sukoba komunista i ljotićevaca na Beogradskom univerzitetu, takođe uz pajsere, motke i štangle. U stvari, deo vlasti i nacional-demokratske elite bi to najviše tako i voleo da predstavi: imamo mlade, potencijalno opasne, ali trenutno marginalne nove „ljotićevce“, ali imamo i nove „boljševike“, koje „u najboljoj nameri“ možemo nivelisati kao dva ekstrema. Deo vlasti u tom poređenju možda vidi čak i „ustavno nivelisanje“. Jeste antifašizam ugrađen u Ustav, ali jeste i „odbrana celovitosti Srbije“, koju zagovaraju pripadnici Nacionalnog stroja. Jedan paradoks sustiže drugi: formalni antifašisti i levičari koji priznaju SUBNOR, kao što je SPS, sigurno neće podržati Čanka i mlade „anarholiberale“, ali hoće Ratka Mladića. Opet, oni koji su rezolutno za celovitost Srbije ni za trenutak neće sebi dopustiti luksuz da ih neko doživi kao pokrovitelje neonacista. I uprkos svoj „postmodernosti“ novosadskog okršaja, on je duboko ukorenjen u prošlosti, više onoj skorijoj, a najviše u sadašnjosti.
Od ozbiljne države očekuje se da ne bude „iznad situacije“. Ako je u pitanju hapšenje neonacista, ona je bila jasna. Ali, ovde je problem dovođenje u kauzalnu, uzročno-posledičnu vezu neonacizma i „odbrane srpskih nacionalnih interesa“. Možda jeste „postmoderno“, ali takođe novosadska „jogurt“ i „antibirokratska“ revolucija sa istim povodom (celovitost Srbije), jeste pravi kontinuitet sa nedeljnim novosadskim događajima, i tu neke ideološke finese samo mogu da zamagle stvari. Od jogurt-revolucije desilo se štošta, ratovi pre svega (kao generator agresije i ksenofobije). Jedno je ostalo isto, kao lajtmotiv – a to je Kosovo. To Kosovo, kao konstrukcija, u srži je manipulacije, i onda i sada. Takvo Kosovo je „pogonsko gorivo“ i bez njega bi proslava rođendana nekog nacističkog vođe bila krajnje opskurna, i u standardima takvih pojava širom Evrope. Ovako je fatalna. Toj fatalnosti doprinosi i relativizacija, razvodnjavanje (posrbljavanje) neonacizma kriptopatriotizmom, i traženje ekvilibrijuma u ekstremu.