Pudlice i ulični šetači

Zoran Hamović Izveštaj sa top liste svetskih bogataša dočekali smo zbunjeni činjenicom da se tamo nalazi i jedan srpski, dobro pozicionirani, biznismen. Tu informaciju doživeli smo kao deo vesti iz sveta, nešto tuđe i nama nepripadajuće. Susret s novim iskustvom ipak otvorio je mnoga pitanja koja nisu samo parternog karaktera, poput onog: ko stoji iza njega i kako je mogao da se obogati u tako siromašnoj zemlji. Pa u tome i jeste stvar, cilj velikih strateški pametno opredeljenih delatnika nije da se što pre obogate u svojoj (osiromašenoj) zemlji, nego da svoju zemlju bogate time što u razmeni kreativnosti na međunarodnoj tržnici ostvaruju suficit. Umesto udovoljavanja nagađanjima i raspirivanja sumnje, čini se prihvatljivijim sagledavanje postignutih rezultata koji mogu biti ohrabrujuća preporuka i dobar nauk. Svaki plod nepokolebane smelosti i prikaza sposobnosti u postepenom razvoju za nas je od neprocenjive važnosti. Odatle i potreba da se kao dobronamerni građani obradujemo svakom postignuću na međunarodnom planu, jer samo tako vrednovan uspeh ima legitimaciju istinskog, dakle razmenjivog, stvaralačkog doprinosa.
Sve lažne diplome, sve lažne nagrade, lažne deklaracije i falsifikati padaju kao maske na državnoj granici – reliktu prethodnih vremena sada namenjenom još samo zajednicama koje imaju higijenskih problema. Dakle, vizni režim ne važi za talentovane i kreativne ljude, već za aktere lokalnog maskenbala, transfere različitih standardizovanih nedela i laži. Politički javašluk i ekonomska hajdučija teraju nas da se neprekidno zatvaramo povesno i geografski i osvežavamo duh vazalskog statusa. Radoznale, talentovane, kreativne i sklone inovacijama mrzimo i osuđujemo kao odmetnike, jer narušavaju administrativni spokoj. Drmajući mrežu lenjosti, ti izdajnici, provokatori, privatnici i plaćenici otrovnih snaga prikazuju da se vreme jadovanja završava i da se može preokrenuti u vreme čuda.
Uspešni i sposobni u Srbiji zapravo su najveće žrtve netolerancije. Zvuči paradoksalno, čak smešno. Kako to sposobni i uspešni, a žrtve? Za provincijalizam oblepljen birokratskim parolama nepodnošljiva je opasnost sposoban i promišljen pojedinac ili institucija. Savremeni svet, tržišno i tehnološki povezan u okean znanja, kreativnosti i mogućnosti, mali narodi doživljavaju kao nešto daleko i nedostupno. Provincijalizam nastaje kao nesposobnost, čak odbijanje sagledavanja vlastitog udela u tom velikom kontekstu. Uspeti van granica sela, okruga ili zemlje, priključiti se svojim kolegama i „braći po biznisu“ na nadnacionalnom prostoru, doživljava se pretencioznim i sumnjivim. S obzirom da se Srbija nalazi u posebnoj istorijskoj situaciji neprekidnih udara na sve činioce socijalnog mira i prosperiteta, javnost se identifikuje sa nekom od „radnih pobeda“ našijenaca u svetu kao porazu neprijatelja na njegovom terenu i isticanju (post festum) zadate parole. Nerazumevanje ekonomije dobrih primera vidljivo određuje atmosferu, ambijent pasivnosti u javnom priznanju i podršci umetnika i kulturnih institucija. Umesto istinskog izvoza naše književnosti, umetnosti i sporta, umesto ulaska na veliko polje kreativnih industrija, prepoznajemo „teror male zajednice“ kako birokratski, stalnom redukcijom na dodeljenu ulogu, panično opominje da niko ne može da uspe neovlašćeno!
Nevladine institucije i privatne kulturne ustanove i dalje su trn u oku, prepreka administrativnoj inerciji u naručivanju proizvodnje Potemkinovih sela u svim oblastima stvaralaštva. Dok su mnogi iz nevladinog sektora i privatnog kulturnog preduzetništva uspostavljali i održavali veze sa kreativnim svetom preuzimajući funkcije države, pokazalo se da lokalna birokratija ne može ni sama sa sobom da izađe na kraj, pa se zato neprekidno sobom i bavi. Zahvaljujući svojoj nesposobnosti i frustracijama, po oprobanom metodu „ako ne želiš nešto da rešiš, ti napravi komisiju“ neprekidno proizvodi lažne procedure i zaustavlja rešavanje. O podsticaju nije potrebno ni govoriti. Posle izvesnog vremena gušenja mnogi talentovani ljudi ili odlaze ili odustaju, a samo najuporniji savlađuju prepreke. Makar do poslednje tačke iscrpljenosti. Umesto da se njihova sposobnost podstiče i ubrzava, osveta malih administrativnih bogova je da se kreativni ljudi podređuju ličnim interesima predstavnika birokratije što puni njihove džepove, a medijski prostor aferama.
Odlučni i nepotkupljivi, daroviti i samouvereni bez potrebe da se nadgornjavaju gubeći vreme, onda s razlogom prestaju da odlaze tamo gde ih arogancija „upravitelja svih uspeha“ neće preslišavati i gde će njihov talenat i znanje, njihova sposobnost biti prepoznata i prihvaćena bez glupih zaustavnih procedura.