… sa razočaranim i potencijalnim glasačima i sa svim građanima podelim svoje stavove i promišljanja.

U trenucima suštinskog preispitivanja reakcija jedne organizacije slična je reakciji pojedinca ? refleksno se traga za odgovorima na pitanja: „Ko smo?“, „Šta predstavljamo?“, „Kuda i kako dalje?“

Odgovore nije lako naći, jer je potrebna duboka, iskrena analiza, ispovest pred samim sobom. Istine do kojih se tim putem dolazi uvek imaju formatirajuću snagu, bolne su i otrežnjujuće.

DS je bila i ostala opcija normalne Srbije, uz sve greške i mane koje joj se mogu staviti na teret. To nije bilo mesto za ljude koji traže prečicu za ostvarenje svojih političkih ambicija, niti utočište za one koji se najlagodnije osećaju kada su u većini. I devedesetih i sada, politički/populistički organizovana većina je na drugoj strani i ona ostatku anesteziranog društva nameće dekadentni sistem vrednosti. I devedesetih i sada, demokrate stoje na vetrometini, prkose i nude put kojim se ređe ide. Izazovi od nas traže da put i odluke ne donosimo pomoću matematike ili stomaka, već pomoću principa i ideja.

Naša istorijska referenca, naša moralna tačka oslonca je 5. oktobar. Ideali te izneverene revolucije su naša mapa puta, naš putokaz i vodič.

Svesni smo da smo propustili šansu i da smo pali na zadatku. Među nama je bilo malo revolucionara, mnogo više oportunista. Ti pali korifeji srpske revolucije nisu poraženi ni pendrecima, ni suzavcima, ni državnim terorom ? poraženi su sopstvenim slabostima. Brzo su zaličili na „crvene lopove“ protiv kojih su se sve vreme borili. Od partije avangarde i prosvetiteljstva, DS je postajala inkubator posleratnih profitera, spekulanata kojima politika nije instrument za preoblikovanje društva, već prilika za unovčavanje revolucionarne rente i novoklasno pozicioniranje. Nama su ostavili žig srama i mi ga se samo jasnim otklonom prema njima možemo osloboditi.

Godina poraza, ta bolna 2012, nije bila godina klasične smene vlasti, već dekonstrukcija ukupnog političkog poretka, početak maligne etatizacije, patološkog strastanja države i vladajuće partije, perfidne retajkunizacije. Najmanifestnija je puzajuća reelitizacija, koja se najbolje ogleda u povampirenju galerije likova iz devedesetih, ne samo u politici, već i u ekonomiji, medijima, kulturi.

Ne treba podsećati da smo mi taj virus proizveli, držali u frižideru i po potrebi bacali na svoje tadašnje protivnike. Mangupi u našim redovima eksperimentisali su sa sociopolitičkim inženjeringom, a njihovi naslednici, ili proizvod tog eksperimenta razbili laboratoriju i od Srbije napravili kukavičje gnezdo.

Mi smo ostavili nedovršen sistem, havarisani nuklearni reaktor iz kojeg danas izlaze mutanti sa zadatkom da pokrivaju razne društvene i državne funkcije. Ako ne shvatimo da su iza Vučićevih krvavih tragova i naše stope, onda nismo dorasli za katarzu koje nas jedino može spasiti.

Samo tako možemo prvo doći do odgovora na egzistencijalna pitanja ? postoji li društvena potreba za Demokratskom strankom, šta možemo danas da ponudimo i kako da nam se veruje?

Od esencijalne važnosti je da sačuvamo sopstveno nasleđe i da stalno podsećamo i na dobre stvari koje smo ostavili iza sebe. Sprečili smo ukrajinski scenario u Srbiji i beskrvnom revolucijom oslobodili se zločinačkog i kleptomanskog režima! Da to nismo uradili, Terazije bi bile Majdan, Sandžak Donbas, a Vojvodina Krim. Zaustavili smo spiralu poraza i obezbedili opstanak nacionalne supstance. Vratili smo Srbiju u svet! Postali smo članice OUN, Saveta Evrope i pridruženi član EU. Omogućili smo miran prenos vlasti. Jedan režim ne karakteriše samo kako je vladao, već i način na koji je smenjen. Može li iko danas da zamisli da će naprednjaci mirno predati vlast posle izbornog poraza sa par procenata razlike?

Danas, nažalost, nema varnice koja bi pokrenula lančani proces promena. Ostali smo sa zarđalom šasijom na kojoj je simbol DS-a, koji ne inspiriše, već kod nekih izaziva nostalgiju, kod nekih gađenje. DS se kreće pomoću refleksa, bez koordinisanih pokreta. To su trzaji, neartikulisana reakcija na draži dinamične svakodnevice.

Zato DS mora da se menja? kadrovski, programski, strateški. Šansu treba dati novim ljudima. Jasno je da moramo da učestvujemo u novom procesu ujedinjavanja opozicije, jer nas na to upućuje nužnost sadašnjeg trenutka, ali i istorijsko iskustvo. Diktature se ne popravljaju kolaboracijom, već se ruše, a to se ne radi soliranjem već udruživanjem. To se mora uraditi hladne glave i bez plime političkih i ličnih strasti. Ova godina mora biti datum rođenja novog fronta. Na jednom od krila te borbene linije mora biti i DS.

Moguće je napraviti piramidu uspeha zajedno sa srodnim partijama, antiestablišment pokretima, aktivnim pojedincima… DS treba da deponuje svoju prošlost i očuvanu partijsku infrastrukturu u političku zajednicu koja će omogućiti budućnost idejama za koje se DS permanentno borila i koje su razlog njenog postojanja.

Autor je predsednik Opštinskog odbora DS Odžaci i odbornik u Skupštini opštine