Rano jutro

Borka Pavićević Bravo Koraks i kada pre. Ali, na to se valjda čovek životom spremi. Za razliku od tolikih drugih. Pravo je čudo kako neki mogu dospeti i u sasvim ozbiljne godine, a pri tome ne shvatiti šta im se to uistinu događa.
Dakle, jučerašnja karikatura Predraga Koraksića kako je Toma Nikolić digao krov Skupštine kao poklopac klozetske šolje i lepo se namestio, dok mu Miloš Aligrudić sve trčeći dodaje toalet papir, pa to je genijalno. Pri tome je toalet papir roze boje, onaj jednostruki.
Bilo je rano jutro kada je završena najbolja „Piramida“.
Razni se termini mogu upotrebiti da bi se tačno opisala Koraksova karikatura. Ne, Koraks ne pristaje na dogovorenu pristojnost, jednu od najogavnijih stvari smišljenih u zamenu, a sve je zamena i sve je reciklaža, za brutalnost i za nasilje. Sve te šaketine otvorile su se u blagi susret ruke sa rukom, u nežni dodir prstića, urlici i povici u sordinirano jedva čujno „obraćanje“, muški su decentni, a dama recitativna, ni na radnim akcijama svojevremeno taj ton nije bio tako rafalan, tako odan i tako ideološki. Ne, nije smešno. Već sedamnaest godina nije smešno.
Dame i gospodo.
U Skupštini su bile klupe, sećate se možda nekih fotografija iz tog zdanja, davnih, ali možda se možete prisetiti i ne tako davne prošlosti kada su radikali oduvali Dobricu Ćosića, tada su tamo dijalogizirali Vojislav Šešelj i pokojni Miodrag Perišić, sa poznatim i priznatim rezultatom. Bilo je to neposredno posle upada republičkog Supa, ili Mupa u savezni Sup ili Mup, i ništa se nije dogodilo. Niko ne upita ko i gde odnese sve te „materijale“. Bio je to početak velike uzajamne institucionalne pristojnosti. No, kažu kako će tadašnji Savezni Mup, sa onim jugoslovenskim grbom koji još uvek tamo iznad ulaza stoji, u kamenu, uskoro postati još jedna robna kuća, mol, tržni centar.
Nema više klupa u Domu Narodne skupštine. Setite se svetlucavog snimka familije na ulasku u Skupštinu. A pre toga snimka ljudi u mantilima koji odvraćaju Srbe sa Kosova od Savezne ka Republičkoj skupštini. I njihovog logorovanja u Pionirskom parku, između dve skupštine.
Posle smo tamo pravili miting protiv bombardovanja Dubrovnika.
Da skratim, od tada do sada, bilo je „događanja“ kada bi se nekom logikom, biće da je formalna, očekivalo da će sve živo ustati i pobuniti se, da će učiniti kraj tom ređanju „krivaca“ za propast jedne zastrašujuće politike, jednog ubilačkog i razornog, štetočinskog koncepta „ubi i ljubi“. Ali, sve je to, polako, postalo „pristojno“, legalno i nešto prema čemu demokratija treba da bude tolerantna. A kako stari kažu, fašizam kroz demokratiju prolazi kao kroz sir.
Između polukružnog amfiteatra u kojem sede zastupnici Partija, nema više ni monarhističkih, ni socijalističkih klupa, sve je po novom partijski dogovorenom Ustavu, i predsedavajućih, na uzvišenju, sada je neka vrsta arene prekrivene crvenim tepihom. Izlazak do govornice traje, pa jasno vidimo kako se kreću mandati Partija, kako hodaju, kako se susreću, kako se gledaju, kako se odmeravaju, kako su „pristojni“. I savršeno svako od nas zna, gledajući ko je to i šta je to i šta se sprema, šta je već odavno spremljeno i sada će biti izvedeno.
Šta bi se dobilo, kratkim opisom likova, dobila bi se optužba za „govor mržnje i za nepristojost „dame i gospodo“, „svi su portreti već nacrtani“.
Godinama sam gledala generala Veljka Kadijevića kako izlazi iz samoposluge sa mlekom i jogurtom u najlon kesi, sve dok te kese nisu počele da lete po čitavoj okolini i drveću, i ne znam koliko puta htela sam da ga upitam šta mu bi. Bojim se da se i taj prizor sa novim junakom komada može ponoviti. Samo je kontekst drukčiji.
„Dogodilo se“ noćas ono što se već jednom definitivno dogodilo, samo sada na manjoj „teritoriji“.
Bio je minut ćutanja pre nego što je izjašnjavanje počelo, bila je tišina, a onda su se izjasnili baš kao što je i bilo predviđeno, Partijom i brojem.
Gledala sam celu Osmu sednicu, gledala sam i čitavo zasedanje Skupštine, i ništa nije baš to, jer to i ne može biti, niti je Borka Vučić Hindenburg, ali pored mnogih opštih mesta koja se najčešće u ovakvim prilikama izgovaraju, možemo se sa pravom upitati da li je za nas ljubljena istorija učiteljica života.