Drugim rečima, životni standard Škotlanđana se može menjati na bolje ili gore i u postojećim okvirima. Međutim, ako Škotlanđani izglasaju nezavisnost, njihov životni standard opet može da bude i bolji i gori. Sa nezavisnošću države politika postaje nezavisnija, upravljanje je slobodnije, ali ne nužno i kvalitetnije. Ipak, izvesno je da će u tom slučaju korist imati političari, jer je telos politike moć sama po sebi, dok njena upotreba može da ima i pozitivne i negativne posledice po društvo.

Ovo je formula koja važi i za druge države. Ako je neko to trebalo da shvati to smo mi, narodi bivše Jugoslavije. Dovoljno je prošetati od Slovenije do Makedonije i svuda će se čuti manje-više ista priča: nezadovoljni građani i „sterilni“ političari. Međutim, ostavimo li Škote po strani, u Srbiji je zabrinjavajuće likovanje i potajno ili otvoreno radovanje i nadanje da se ta „mrska imperija“ zvana Velika Britanija konačno raspadne. U tome naročito prednjače pripadnici “političkih sekti“ poput Politike i NSPM (pojedini tekstovi i komentatori).

„Zaigrala mečka i pred njihovim vratima“ kažu oni, ili pak cinično podsećaju da „Britanci treba da brinu o ekonomiji, a da državne granice i nisu baš toliko važne“, aludirajući na preporuke sa Zapada u vreme kosovske krize. Naravno, neosporna je umešanost velikih sila na jugoslovenskim prostorima. Ali ma koliko one podstrekivale različite scenarije u bivšoj SFRJ ili na KiM, mi smo se ipak sami između sebe potukli i ubijali jedne druge. A na kraju su u krvi nastajale nove granice i nove države.

Upravo ovo poslednje je razlog zašto svi mi (narodi našeg regiona) treba da se ugledamo i na Veliku Britaniju i na Škotsku. Naime, pitanje Škotske nije prijatno za Britance. Eventualno otcepljenje će svakako izazvati velike političke posledice u Londonu, ali i u mnogim drugim državama. Ali i opet ali, pravo na samoopredeljenje i referendum u Škotskoj je njihovo dogovoreno pravo koje niko ne osporava. Britanski premijer ili kraljica strepe od ishoda rezultata, ali ne osporavaju proceduru, ne osporavaju osnovne demokratske vrednosti oko kojih su se okupili. Niko u Londonu ne govori da je taj referendum nelegalan, te da je ništavan i da neće biti priznat. I šta god se desi, ma koliko to da uzdrma i Britaniju, a i Evropu, rata u Britaniji biti neće!

Ovaj referendum (demokratsko pravo) je i posledica strukture škotskog parlamenta od poslednjih izbora 2011, odnosno dominacije Škotske nacionalne partije (SNP), koja je glavni zastupnik nezavisne Škotske. Od 129 mesta, SNP je osvojila 65, što je dovoljno za formiranje regionalne vlade. „Mejnstrim“ stranke, odnosno one dominantne u britanskom parlamentu su osvojile svega 52 mandata (37 laburisti i 15 konzervativci). Drugačije je u parlamentu Severne Irske, gde nema predstavnika ni laburista ni konzervativaca. Glavni zagovornik irske nezavisnosti je partija Šin fejn, koja je od 108 mandata 2011. osvojila 29 mandata, a Irska socijaldemokratska partija, koja takođe podržava nezavisnost, 14 mandata. Međutim, u istom parlamentu sede i predstavnici najveće Demokratske unionističke partije (38) i Unionističke partije Alstera (13).

Valja pomenuti i to da je Velika Britanija zemlja sa najvećim regionalnim razlikama u EU. Iako je ona jedna od najbogatijih evropskih država, London je toliko bogat da višestruko odskače od mnogih područja Britanije, ali i cele Unije. Slično je i u Belgiji (smatra se najnestabilnijom državom u EU), dok je suprotan primer Nemačka.

Ovo su poučni primeri za Srbiju. Ukoliko želimo da opstanemo, moramo valjano da kreiramo i sprovodimo politiku koja dugoročno vodi stabilnosti društva i države. To znači da više vodimo računa o infrastrukturi, preduzetništvu, životnoj sredini, dostupnosti obrazovanja, zdravstva, kulturnih i sportskih sadržaja. Ovi elementi stvaraju situaciju zbog koje će neko biti (ne)zadovoljan i zbog čega će se više ili manje identifikovati sa državom u kojoj živi. Međutim, identifikacija niti nastaje, niti prestaje preko noći.

Autor je docent na Fakultetu za evropske pravno-političke studije