Već danima naša javnost je sa pravom uzbuđena i revoltirana šokantnom smrću trogodišnje devojčice posle operacije katarakte. U Danasu od 28. juna na strani 7, ministar zdravlja Tomica Milosavljević kaže da su lekari koji su operisali „načinili propuste koji su doveli do smrti devojčice“. U nastavku, ministar izjavljuje da svi za koje se dokaže da su krivi moraju da odgovaraju, dodajući da je u 2006. Ministarstvo zdravlja zatvorilo 89 privatnih ustanova.
Međutim, u istom broju, na 29. strani, može se pročitati još jedna tragična priča iz srbijanskog zdravstva, gde otac i sin optužuju hirurga državne opšte bolnice iz Užica za smrt svoje supruge i majke.
Može se primetiti da, iako se oba tragična događaja dešavaju u isto vreme, reakcija nadležnih nije bila ista. Dok ministar zdravlja (opravdano) vrlo često izveštava javnost o slučaju devojčice iz Beograda, o slučaju preminule žene iz Užica nismo čuli zvanično reagovanje Ministarstva.
Takođe, čuli smo da je Ministarstvo zdravlja zatvorilo na desetine privatnih zdravstvenih ustanova. Ništa slično nije rečeno da je urađeno u državnom zdravstvu. O čemu se tu radi? Da li je moguće da je privatno zdravstvo sa 6000 ordinacija i zdravstvenih ustanova toliko lošije od državnog, iako leči na destine hiljada ljudi svakog dana?
Odavno je poznato da državni i privatni sektor nisu izjednačeni, s obzirom na diskriminaciju miliona građana koji se leče kod privatnika, pošto uslugu ponovo plaćaju iz svog džepa, iako su već platili obavezni doprinos Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Toj diskriminaciji pacijenata se sada pridodaje diskriminacija privatnog sektora u zdravstvu u vidu selektivnih izjava i sankcija.
Nije jasno zašto se zatvara klinika kao ustanova, jer ako postoji krivac, to je onda čovek, a ne zidovi i aparati. Ako idemo dosledno tom logikom, onda nema državne bolnice koja ne bi trebalo da bude zatvorena, s obzirom na dešavanja u njima.
Umesto hajke na privatni sektor i proglašavanja krivca pre svake istrage i suđenja, korisnije bi bilo izmeniti strukturne defekte u zdravstvenom sistemu, na koje postoji mnogo primedaba, i tako smanjiti rizike koji su, po prirodi svoje delatnosti, neizbežno prisutni u medicinskim aktivnostima.
I smrt devojčice u Beogradu u privatnoj bolnici i smrt žene u državnoj bolnici u Užicu nenadoknadive su tragedije za njihove najbliže, sa neizmernom količinom bola i duboke patnje. Obema porodicama je sada potreban spokoj i smirenje, uz svu podršku koje društvo mora da pruži svojim članovima. A na nama je da izvučemo pouke i preduzmemo mere, kako bi se ovakve nesreće smanjile na najmanju moguću meru, u skladu sa etičkim i stručnim mogućnostima veka u kome živimo.