Većina medija prenosi ove vesti „podupirući“ ovakav (često jalovi) diskurs. Međutim, veoma malo reči je bilo o sadržini planirane i do sada vođene politike. Zašto su neki ministri smenjeni, a drugi ne? Da li imamo, uopšte, razvijene politike? Opšta mesta imamo kao što su: evropske integracije, borba protiv korupcije, rešavanje kosovskog problema i slično. Ako je ovo politika Vlade, onda možemo mirne duše reći da Vlada i nema politiku. Ovo su samo nasušni globalni ciljevi koje želimo (barem deklarativno) da ostvarimo, a politiku, odnosno plan buduće politike pored ovih ciljeva čine i aktivnosti, vremenski rokovi, indikatori (koji ukazuju koliko je politika ostvarena) i finansijska sredstva.

Shodno ovome Vlada praktično i nema politiku već samo ad hoc deklaracije i pojedinačne akcije i ciljeve koji često nisu komplementarni i koherentni. Zato Stros-Kan ili pak neko drugi ko „zna znanje“ teško da može pomoći „kultivisanju njive već decenijama zaparložene sve dok oni koji su trebali na njoj raditi dremaju u hladovini“. Naime, javni sektor se ne može sekvencijalno reformisati. Reforma naših javnih finansija (na primer) neće biti uspešna ako se bude sprovodila samo na nivou ministarstva finansija. Kako racionalizovati javnu potrošnju samo iz ministarstva finansija, a ne reformisati i optimizovati penzioni i zdravstveni sistem, državnu upravu i lokalnu samoupravu, javna preduzeća. A o tome kolika je vrednost neiskorišćene državne imovine bolje i da ne govorimo (procenjeno na oko 180 milijardi evra). Ukratko i simbolički govoreći potrebno je prvo izraditi plan kuće (vizija razvoja i reforme celokupnog javnog sektora i našeg društva), zatim izgraditi kuću, a onda u nju dovoditi stručne stanare koji će zaista biti u prilici da svoje znanje i iskustvo stave u funkciju razvoja.

Da li postoji i gde može da se nađe dokument vizije i strateškog razvoja naše zemlje i društva oko kojeg se Vlada okupila? Da li su definisane sektorske politike i potciljevi koji izviru iz ovog opšteg okvira? Šta su stubovi razvoja srpske ekonomije i društva?

U savremenoj nauci i praksi razvijenih država ustanovljena je tehnologija vođenja politike i upravljanja. Naime, ona se sastoji od nekoliko segmenata: opštih ciljeva oko kojih postoji saglasnost zajednice (njih na javnoj sceni nude partije kroz svoje programe), definisanih aktivnosti koje treba da dovedu do ostvarenja cilja, planiranih troškova i indikatora ili takozvanih međuciljeva. Složen posao kao što je javno upravljanje ne mogu do kraja i neposredno da vode političari, odnosno ministri.

Političari su izabrani da zastupaju politike i da brinu o njihovom doslednom sprovođenju, ali nije moguće da neposredno budu uključeni u to iz bar dva razloga: prvi je što je to tehnički neizvodljivo zbog obima posla, a drugi što jedan čovek ne može dovoljno dobro da vlada i da bude upućen podjednako u sve segmente sektora kojim upravlja. Zbog toga se u javno upravljanje u savremenim društvima uključuju stručne organizacije, profesionalna udruženja, a pojedinačne odluke političara se ne donose na osnovu nečije odokativne procene ili intuicije, već na osnovu rezultata analitičkih timova koji predstavljaju pravu malu industriju u partijskim, odnosno vladinim pozadinama. Kod nas pak još dominira autoritarna politička kultura gde se jedan gazda pita za sve.

Vratimo li se na rekonstrukciju Vlade, čoveku sklonom analizi i metodičnosti nameće se pitanje da li je iko egzaktno pokazao i objasnio zašto je neko smenjen, a neko nije i na osnovu čega su donete te odluke. Ako pokuša da nađe planirane sektorske politike ministarstava i ustanovi stepen njihove ostvarenosti, posao će u najvećoj meri ostati jalov. Ovakvih dokumenata gotovo da i nema, a i ako ih negde ima, teško se do njih dolazi. S druge strane, istina, postoji veliki, tačnije, preveliki broj vladinih strategija, čak 106. Ali ko vodi računa o njihovoj koherentnosti i usklađenosti? Da li neko vrednuje sprovođenja ovih strategija i postignutih efekata? Ko izveštava o tome?

Dakle bez materijalizacije i „tehnologizacije“ opšte politike sa svim pominjanim segmentima ostajemo u sferi opšteg koja se mahom svodi na deklarativnost i veštinu javnog nastupa. Zbog toga se i kaže da smo još u stanju pretpolitičkog društva. Ovo je posledica donekle naše nedovoljne informisanosti i znanja, a donekle i lagodnosti koju politička elita ima u ovakvoj situaciji. Međutim, ako se politika i upravljanje koncipiraju kako je gore opisano, kao na dlanu se vidi egzaktan prikaz (ne)uspeha jedne politike.

Rešenje je insistiranje na metodičnosti, analizi i principima dobrog upravljanja. Oni koji treba na tome da insistiraju jesu mediji, odnosno novinari, stručnjaci koji se pojavljuju u medijima i uopšte javni delatnici. Insistiranje na dokumentu gde su ustanovljeni strateški ciljevi, insistiranje na planiranju aktivnosti unapred uz njihove rokove i potreban novac, kako bi se kasnije vrednovala data politika jeste jedini način da pređemo iz stanja kvazipolitičnosti i verbalnog u stanje političkog društva.

Autor je docent na Fakultetu za evropske pravno-političke studije i urednik portala spolu.rs