Ovih dana istekao je rok do koga je trebalo da se okonča privatizacija svih preduzeća u društvenoj svojini. Ali ostalo je, kao neki „restlovi“, oko hiljadu onih preduzeća koje je trebalo najpre „restrukturirati“ i tako im podići cenu po kojoj će biti prodata. Da li je takva strategija pre šest godina usvojena zato što je neko zaista verovao da će biti uspešna, ili iz straha od radničkih nemira koji bi mogli da uzdrmaju netom uspostavljenu demokratsku vlast – sada je, u krajnjoj liniji, svejedno. Tek, skoro sva ova preduzeća danas vrede manje nego na početku „restrukturiranja“, mnoga su pod stranačkim patronatom, kupaca uglavnom nema. Karakteristično reagovanje stiglo je iz kragujevačke Zastave – strategija oporavka autoindustrije ili protesti. Sindikat Vladi ispostavlja račun: nije dovoljno što Zastava uvozi bez carine „punto“ koji namerava i da proizvodi, niti subvencije od 70 miliona dinara mesečno. Zahtev je da se subvencije povećaju na 100 miliona dinara mesečno, što će reći 1,2 milijarde dinara (ili oko 15 miliona evra) iz budžeta za godinu dana – to je oko 23 hiljade dinara po radniku mesečno ili hiljadu i po evra po proizvedenom vozilu. Drugi zahtev je radikalniji: da se dug fabrike automobila konvertuje u državni ulog u kapitalu preduzeća. Koliki je, po njihovom mišljenju, taj kapital, koji bi to udeo u svojini stekla država? I šta bi radila sa svojim vlasničkim pravom – povećavala subvencije koliko je potrebno da bi se „očuvao proizvodni lanac u autoindustriji“. Država, takođe, treba konačno da im nađe strateškog partnera, „jer je prošlo šest godina od restrukturiranja.“ Ako se ne varam, prošlo je više od pedeset godina otkako država ljulja tu bebu i – ona nije uspela da odraste. Koliko je radnih mesta moglo da bude otvoreno novcem koji je za proteklih šest godina otišao na subvencije Zastavi? „Tehnička vlada ne može da otpušta radnike“, poručuju. Ali može da plati dug i da povećava subvencije na teret budžeta koga nema? Otpuštanja ne sme biti. Jer – neko je lepo objasnio – oni moraju da imaju veći broj radnika po vozilu nego automobilska industrija u svetu, pošto im je zastarela tehnologija!
Kako to izgleda iz ugla običnog kupca? Ja sam kupio „Jugo“ sa „Pežoovim“ motorom, pre dve-tri godine najavljen kao hit. Rezonovao sam: nov auto je ipak nov auto, ovaj je najjeftiniji u svojoj klasi, jer država kroz subvencije dotira kupca. Sada znam da je to najskuplji auto u svojoj klasi. Prešao sam sa njim svega devet hiljada kilometara, a spisak problema je toliki kao da sam prešao nekoliko stotina hiljada. Motor je odličan, ali njega moraš da smestiš u nešto da bi funkcionisao. A na tom „nečem“ otkazivali su instrument tabla (dva puta promenjena), ventilator (dva puta, zbog dva kabla), akumulator, benzinska pumpa, alternator, anlaser, amortizeri, zadnji brisač (motor pun vode), hlađenje (spalo crevo, na sred ulice iscurila sva rashladna tečnost), klati se jedan far, od silnih servisiranja (koliko je to izgubljenog vremena!) odnekud se tu stvorio i havarisani rezervoar koji je procureo… Imam utisak da nijedan zavrtanj nije bio pritegnut. Tri puta su morali da me šlepuju. Nikad nisam siguran da ću stići tamo kuda sam pošao, van grada ne bih smeo da vozim ni u ludilu. Ko će to da kupuje? (Moj brat je kupio polovan auto iz uvoza i vozi se bez problema.) Možda je onaj sindikat zaista u pravu: ne samo što ne treba otpuštati radnike, već zaposliti i nove, pa da svaki šraf ima svog radnika; možda će tada svi biti pritegnuti. Sada je najavljen taj novi hit… dok ne počnu sami da ga „zašrafljuju“.
Suština je u tome da nivo naše privrede nije takav da bi omogućio kompletnu proizvodnju tako sofisticiranog proizvoda kao što je automobil. Stečaj je najbolje rešenje i za budžet i za Zastavu i njene radnike koje već šest godina zamajavaju novim partnerima, novim modelima i novim tržištima. Ako se kroz stečaj nađe neko ko može da proizvodi automobile a zainteresovan je – dobro je! Ako ne – opet dobro, pravićemo nešto drugo.