Rigoleto

U savremenim postavkama klasičnih operskih dela sve češće, na jednoj strani, stoje pokušaji da se radnja prikaže u originalnom ambijentu (umesto u manje ili više uspelom dekoru). Na drugoj strani, imao sam prilike da vidim Mocartovog Don Đovanija kako kupuje hot-dog u prodavnici napravljenoj od kamp prikolice, antičku lepu Jelenu u helikopteru, Dvoržakovog Jenjika iz „Prodane neveste“ na najnovijem „Harleju“ i niz drugih predstava u kojima je radnja iz minulih vekova premeštena u današnje vreme, da bi se – negde uspešno, negde sa manje uspeha – pokazalo da libreto i muzika, u suštini, tretiraju opšte i svevremene ljudske probleme, a ne samo likove, vreme i ambijent iz originalnog libreta. U nizu takvih poduhvata kao pravo osveženje delovao mi je snimak „Rigoleta“ iz milanske Skale: sjajno izvođenje sa autentičnim dekorom i kostimima. Gledamo to u društvu na televiziji (nije „javni servis“!) i jedan prijatelj komentariše da ovu predstavu nije bilo moguće premestiti u današnje vreme, jer je Rigoleto „bufon“ (što će reći dvorska budala), a toga nema u današnje vreme.
Posle smo gledali vesti na „javnom servisu“. Dogovora o vladi i raspodeli mesta u vlasti još nema, „a ka’ će ne zna se!“ Portparol DSS-a nas poučava: „Ne mogu samo dve ili tri stranke da odgovaraju za to što nema vlade. Zašto i druge stranke nisu pokušale da dođu do neke većine?“ I sada nije jasno da li on to ozbiljno kritikuje Radikalnu stranku zbog toga što je iz nje poručeno da oni neće ni u kakve koalicije (rečeni portparol je nedavno rekao da nijednu opciju ne treba sasvim isključiti), ili ima nameru samo da nas zamajava do 14. maja. Bilo je i najave pokušaja da se ovaj datum pomeri tako što će se istorija formiranja ove vlade meriti od dana „konstituisanja skupštine“, u zatvorenom krugu: dok nema dogovora o raspodeli ministarskih mesta nema ni predsednika Skupštine – dok nema predsednika Skupštine nije počeo da teče onaj tromesečni rok. Daj Bože da se varam, ali moguć je dug opstanak „tehničke vlade“, tj. autoritarne vladavine bez kontrole Skupštine i Ustavnog suda; ona opstaje i nakon raspisivanja novih izbora, i nakon tih izbora (sa sličnim rezultatom?) do konstituisanja Skupštine i formiranja vlade, pa su mogući još noviji izbori… Dotle se vlada uredbama, ne uvek na zakonu zasnovanim, teče privatizacija, izdaju se koncesije, iz muzejskih postavki (kao i iz naziva ulica) briše se najveći deo dvadesetog veka, i – pade mi na pamet – sem globalnih razvojnih gubitaka, koji će nastati zbog toga što se ne zna ekonomska politika, zbir pojedinačno banalnih šteta zbog nečega što se tretira kao sitan lopovluk (a zakon u tom pogledu ne može da se izmeni, nema ko da predloži te izmene) postaje impozantna brojka. Iz „Telekoma“, na primer, kažu da su ove godine krađe telefonskih kablova učestale i da se njihov broj od početka godine popeo na dvadeset. Lopovi to što ukradu prodaju za tri hiljade dinara, pa i ako budu uhvaćeni, kazna je primerena toj vrednosti. Ali, kada džeparoš ukrade nekome tu sumu, i pokradeni je oštećen za isto toliko. U slučaju odsecanja kablova za „Telekom“ – ili za državu, koja je vlasnik – samo direktna šteta (cena normalizovanja saobraćaja) je milionska; ovome treba dodati štetu koju trpe korisnici telefona i Interneta (na primer, u slučaju elektronskog plaćanja). Stvar bi se mogla rešiti izmenom zakona i prekvalifikacijom težine krivičnog dela tako da bude primereno učinjenoj šteti i (još efikasnije) usmeravanjem oštrice zakona i na kupce ovakvih „sekundarnih sirovina“. Ali za to bi bilo potrebno predložiti zakonsku regulativu. Tamo gde vlast legalno funkcioniše stvari se rešavaju. Kao, na primer, zaplenom vozila divljih taksista u Beogradu, iako je šteta koju oni nanose verovatno neuporedivo manja.
Zbog svega sam počeo da se pitam da li to stranački portparoli podražavaju onog „bufona“ sa početka ove priče, ili im mi ličimo na njega – ili je u pitanju nešto drugo. Patriotizam koji ne shvatam, na primer.