Ruganje pravdi

U Srbiji svako svakoga može nazvati ustašom ili sličnim pogrdnim i uvredljivim imenom i ne snositi za to nikakvu odgovornost. To jest, može ako je visoki funkcioner Srpske radikalne stranke i ako postupak protiv njega bude vođen pred Okružnim sudom u Novom Sadu. Milorad Mirčić, jedan od čelnika novosadskih radikala i najbližih saradnika gradonačelnice Novog Sada Maje Gojković, četiri godine izbegavao je da se pojavi pred sudom. Postupak koji je protiv njega pokrenuo Građanski list zastareo je, pa zakazivanje narednog ročišta za 18. februar nema nikakvog smisla.
Sudski dostavljači nisu mogli pronaći bivšeg narodnog poslanika i političara, iako on niti je bežao u inostranstvo, niti tražio azil u Rusiji. Slobodno se kretao po Novom Sadu i širom Srbije, redovno se pojavljivao u javnosti, učestvovao u političkom životu države čijem pravnom poretku se istovremeno rugao. Uprkos tome što se nije odazivao na pozive suda, nikad nije izdat nalog za njegovo privođenje. Razlog bi mogao biti u tome što radikali drže vlast u glavnom gradu Vojvodine, ali i u tome što sudovi ne vole da se zameraju političarima. Ni jedan ni drugi ne doprinose izgradnji nezavisnog sudstva i poverenju građana u pravdu.
Radikali se, na rečima, zalažu za jaku Srbiju. O tome je govorio i njihov predsednički kandidat. Mada se načelno zalagao za poštovanje zakona i borbu protiv korupcije, zamenik vođe radikala nije se setio da pomene slučaj Mirčić, niti je obećao da će funkcioneri Srpske radikalne stranke poštovati državne institucije. Ako može biti nedodirljiv i nedostupan za pravdu jedan lokalni političar, koliko su tek iznad zakona oni sa viših nivoa?
Problem nije samo u tome što je radikal Mirčić izbegao priliku da dokaže da je nevin. Veće zlo je u tome što se u međunacionalnom Novom Sadu jedan list na javnom skupu može nazvati ustaškim i prohrvatskim. To je stavljanje na listu za odstrel. U ovoj zemlji ima dosta bolesnih umova koji doslovce shvataju takva politička uputstva, odnosno poistovećivanje svih Hrvata sa ustašama.