Ruganje profesiji

Ljubiša Dabić Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama (2004) utvrđeno je da se u Vrhovnom sudu Srbije (dalje: VSS) obrazuje Nadzorni odbor (dalje: NO). Ovo pravosudno telo uspostavljeno je radi prevazilaženja većeg broja uočenih problema u pravosuđu, u dužem vremenskom periodu, koji direkno ili indirektno razdiru vladavinu prava i samo tkivo društva. Zakonom je predviđeno da NO ima pet članova, koji se biraju iz reda sudija VSS. Njih je izabrala Opšta sednica VSS sa mandatom od četiri godine. NO je konstituisan 30. juna 2004, kada je donet i Poslovnik o radu (dalje: Poslovnik).
Koje su nadležnosti NO? Zakonom je ovaj odbor ovlašćen da po pritužbi ili samoinicijativno: 1) kontroliše sudske predmete i 2) vrši uvid u njih. Na koji način radi i odlučuje NO? Ta pitanja uređena su Poslovnikom. NO „odlučuje u nejavnoj sednici“, a „odluke donosi većinom glasova od ukupnog broja članova“ (čl. 4). Predsednik NO „određuje sudiju izvestioca“ (čl. 11), koji obaveštava Odbor o „izvršenom nadzoru“ i „podnosi predlog koji sadrži ocenu osnovanosti navoda iz pritužbe, ocenu rada postupajućeg sudije kao i predlog mera koje je potrebno preduzeti za otklanjanje uočenih nepravilnosti i propusta u vođenju postupka“ (čl. 12). Nakon razmatranja pritužbe na sednici NO, na osnovu izveštaja sudije izvestioca, „Odbor donosi odluku kojom utvrđuje da li je pritužba osnovana“. O odluci se obaveštava podnosilac pritužbe (čl. 13).
Uloga i značaj zakonom uspostavljenom NO u VSS 2004. potpuno su obesmišljeni i pretvoreni u njihovu suprotnost sadržinom donetog Poslovnika, a naročito njegovom primenom u praksi. Na osnovu analiziranih godišnjih izveštaja NO (www.vrhovni.sud.srbija.yu) i dva konkretna predmeta (VI Su-NO.br. 450/05 i VI Su-NO.br. 1041/07), može se sa mnogo sigurnosti konstatovati sledeće: ovo pravosudno telo VSS je potpuno birokratizovano u praksi; njegovi članovi, koji ujedno imaju i status sudija VSS, direkno ili indirektno rugaju se pravničkom obrazovanju i tradicionalno najuzvišenijoj pravničkoj profesiji; svojim postupcima u praksi vrše nepodnošljivo laiciziranje sudijske profesije i vrše marginalizovanje položaja sudije u našem pravosudnom sistemu i društvu uopšte; upućuju neprihvatljivu poruku sudijama sudova nižeg stepena; nesvrsishodno troše novac poreskih obveznika; u svom postupanju u praksi u konkretnim predmetima imaju za polazište dva vrhovna i gotovo isključiva načela: odbranaški odnos prema poslenicima sudijske profesije i zadržavanje zatečenog stanja u srpskom pravosuđu i dr.
Odanost sudija svojoj profesiji jedno je od svojstava sudijskog poziva. Ono podrazumeva da za obavljanje sudijskog poziva nisu odlučujuće materijalne i društvene nagrade koje sudija stiče. Unutrašnje stanje ispunjenosti sudije ogleda se u određenim psihičkim i duhovnim činiocima koji, na izvestan način, zamenjuju njegovu materijalnu naknadu. Sudiju u pružanju profesionalne usluge treba da vode i određeni ideali, uverenje da njegova profesija služi ostvarivanju visokih društvenih vrednosti, za koje ima smisla angažovati svoje intelektualne snage i odvojiti najviše vremena. Polazeći od načela stalnosti vršenja sudijske profesije, sudije se opredeljuju da „ceo život posvete svom sudijskom pozivu“. Kroz odanost svojoj profesiji, sudija iskazuje ljudsku potrebu za radom, stvaralaštvom, razvijanjem svojih moći, potrebe čije ispunjenje njemu pružaju nagradu. Pošto su vrednosti sudijske profesije značajnije i višeg etičkog ranga – život, sloboda, zdravlje, materijalna istina, pravda, pravičnost i sl. – naglasak na odanosti profesiji još je veći. U ovoj profesiji odanost pozivu treba da bude istaknuta etička norma. Zbog toga sudije moraju biti svesne svoje misije u društvu i od njih se očekuje predavanje svojoj profesiji „bez ostatka“, tj. da budu ljudi posebnog kova.
Da li se može preći preko sledećih činjenica: da članovi NO ne sprovode gotovo nikakav postupak; da donose pretpostavljene odluke ne na osnovu uvida u spise predmeta i utvrđenog činjeničnog stanja, već na osnovu pretpostavljenog činjeničnog stanja; da donose pretpostavljene odluke u usmenoj formi ili konkludentnim radnjama, bez ikakvog pisanog traga u spisima predmeta; da li mogu kao članovi NO i sudije VSS da donose oficijelne odluke bez ikakvog obrazloženja? Na osnovu iznetog nameće se pitanje: kakva je onda suštinska razlika između članova NO kao profesionalaca, s jedne strane, i građana Srbije kao laika, s druge strane, u sprovođenju postupka i donošenju odluka?
Da stavimo činjenice zakonom uspostavljenog NO i njegovog postupanja u praksi u kontekst novouspostavljenog ustavnog načela u Srbiji: pravo na pravično suđenje. Ovo načelo glasi: „Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega“. Iako ovo načelo samo posredno dolazi do izražaja u radu NO, nameću se neka pitanja: da li ovo ustavno načelo u našem društvu treba da realizuju građani kao laici ili pravosudni organi kao profesionalci; koliko još vremena treba da protekne u pružanju otpora realizaciji ovog načela u praksi; koliko još vremena će se ispostavljati računi poreskim obveznicima i strankama u postupku za štetu koju su isključivo prouzrokovali pravosudni organi svojim neprofesionalnim odnosom?