Ruke moraju biti čiste

Naizgled paradoksalno, ovaj proklamovani asketizam kod Đinđića stoji u neraskidivoj vezi sa entuzijazmom, i temeljno je odredište njegove praktične filozofije. Moguće je, dakle, raditi iscrpljujuće, samopožrtvovano, bez gomilanja materijalnog bogatstva, a biti nadahnut, naime entuzijastičan ili duhom plodan, i veseo. Kako? Tako što čovek može da vidi smisao svojih nekoristoljubivih napora i da mu to rasplamsava želju, ali samo ukoliko je deo jednog neuobičajenog društvenog kretanja. Dakle, tako što s njim među sugrađanima, ovde i sad, već započinje budućnost. U takvoj ekstraordinarnoj situaciji i neobičnom raspoloženju, čovek, u stvari, tek može da otkrije ona zatomljena svoja osećanja solidarnosti i probudi one misli o slobodi koje su, u jednoj ordinarnoj situaciji potrošačkog ili palanačkog društva, u dubokom snu. Entuzijazma nema bez samoodricanja, iako asketizma lako može biti i bez entuzijazma.

Đinđić je govorio: „Da bi promene uspele, većina članova društva koje je ušlo u promene mora da se svakoga jutra budi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, s osećanjem nečeg velikog i vanrednog.“ Već tri decenije živimo u vanrednom društvenom stanju, a da osim Đinđića niko drugi nikada nije pominjao vanredne mere, jer se, per definitionem, jedno vanredno stanje može izmeniti samo vanrednim ponašanjem. Stoga i tvrdimo da se aktuelni srpski političari bitno razlikuju od Zorana Đinđića, i da su svi melanholici. U čemu je bit te razlike koju smo ovde imenovali kao opoziciju melanholija – entuzijazam? U tome što melanholik, zadobijajući predmet svoje želje, gubi samu želju. Melanholik, naime, uvek želi ono što je konačno, nekakav predmet, poput statusa ili vlasništva. Entuzijasta, međutim, nikada ne prestaje da želi, jer on ne želi nijedan predmet – ono što se može zadobiti, kupiti ili ukrasti. On želi onaj nedovršivi proces usavršavanja sebe i sveta, samu želju. To je poreklo njegovog optimizma.

„Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od 'business as usual', veće od računica, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar“, govorio je Đinđić, kojeg njegovi današnji nominalni politički naslednici nazivaju menadžerom u politici. Nijedan menadžer, međutim, nikada neće pledirati za svet ideja. Nijedan menadžer neće pozivati na duh samoodricanja, jer nema nijednog koji nije melanholik, iako to uspešno može da prikriva, sebi lako dostupnim, skupim euforicima.

Da li nominalni Đinđićevi politički naslednici, Dragan Đilas i Čedomir Jovanović, predstavljaju danas duh asketizma i entuzijazma đinđićevske politike? Ne, jer su, otkad je premijer ubijen, uvećali svoje materijalno bogatstvo. Obojica, osim što su političari, jesu i biznismeni, te za njih nema ničeg iznad onog „business as usual“. Spoj ove dve delatnosti, politike i biznisa, trebalo bi zakonom sprečiti, uprkos tome što takve zabrane nema na razvijenom Zapadu. Srbija nije razvijena, nego bedna zemlja, u kojoj danas ne može ni da se sagleda sva niskost te bede, te su joj nasušno potrebni i vanredni zakoni.

„Kada ste u veoma teškoj situaciji, onda samo vrlo jaka ideja može da vas drži u životu.“ Jaka ideja pretpostavlja nesvakidašnje ponašanje i neuobičajene zakonske mere. To izlaženje iz kolotečine, ta smelost mišljenja i delovanja, ta odlučnost samoodricanja, svi ti atributi entuzijazma, dolaze iz levog političkog polja. To je ono što se današnji opozicioni političari, koji „šetaju za Zorana“ (!?), ne usuđuju da razumeju, dok vladajuće političare, to, dakako, i ne interesuje. Reč je o tome da je baza Đinđićeve tržišne, liberalne filozofije politike – radikalno levičarska! Naizgled i to je paradoksalno.

Đinđić nijednog trenutka nije odustao od narativa čije uporišne tačke pripadaju redu idealnih veličina i utopijskoj sferi. Svi njegovi govori, čak i oni u tonu najtvrdokornijeg neoliberalizma, svoj entuzijazam nalaze u levoj radikalnoj misli, za koju se Đinđić zdušno zalagao u mladosti, da je ne izgubi do kraja života, iako je tada pledirao za liberalne ciljeve i kapitalizam.

Ovde ću tu političku dijalektiku pokazati u njenom paroksizmu! I kad govori da treba smanjiti radnička prava, kako bi fabrike uopšte neko hteo da kupi, a radnik bio podložan lakom uručivanju otkaza ukoliko se nedovoljno zalaže, Đinđić zapravo koristi strategiju Lenjinove revolucionarne logike. U vezi s potrebom da se privremeno prihvati razvoj kapitalizma kao nužnost koja će kasnije omogućiti njegovo prevazilaženje, Lenjin piše: „Stvar buržoazije je da razvija trustove, da goni decu i žene u fabrike, da ih tamo upropašćuje i guli im kožu i da ih osuđuje na krajnju bedu. Mi ne 'zahtevamo' takav razvitak, mi ga ne 'podržavamo', nego se borimo protiv njega. A kako se borimo? Znamo da su trustovi i fabrički rad žena progres. Ne želimo da se vraćamo natrag na zanat, na kapitalizam bez monopolskog položaja, na kućni rad žena. Napred kroz trustove i ostalo i dalje od njih ka socijalizmu!“

Na isti način govori Đinđić. U ovakvoj katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, smanjićemo prava radnika, a dati više ovlašćenja poslodavcima da bismo ubrzano dostigli privredni razvoj, jer se neke stvari u društvu ne mogu naprosto preskočiti, a zatim idemo dalje, u prevazilaženje tih dosegnutih odnosa.

Tu i takvu levu osnovu Đinđićeve političke logike potpuno su zaboravili nominalni Đinđićevi politički naslednici, a drugih i nema. O kakvoj razmeri političkog samozaborava je reč, o kakvom ubijanju duha Đinđićeve politike, najbolje je, a sasvim nesvesno, izrazio nekadašnji Đinđićev saradnik, Goran Vesić, u instruktivnom pismu Draganu Đilasu (koje je prošle godine obelodanio Danas), a u kojem veli da mu je dobro znano da je Đilas „u duši desničar“, ali da bi bilo dobro da mu retorika u narednom periodu bude socijaldemokratska.

Tom nalogu, Zoran Đinđić je sušta suprotnost. On je radikalni socijaldemokrata s retorikom neoliberala. To je kompleksna i komplikovana politička dijalektika, koju je Đinđić briljantno razumeo i praktikovao. Zbog nje je i govorio da „svakog dana prlja ruke“. A da bi se ruke svakodnevno mogle prljati u realnoj politici, treba najpre zadovoljiti neophodan uslov. Ruke moraju biti čiste, jer, prljave se ne mogu prljati.