Sećam se godina kad smo se uzjogunili na ceo svet kako su nam, vrteći kojekakve istorijske mitove, salonski huškači usađivali nacionalni ponos i odlučnost. Jedna od najbizarnijih bila je priča o civilizacijskoj nadmoći Srba, koji su još u doba cara Dušana jeli pomoću escajga… A činjenice su nešto drukčije: umesto pobožne katolkinje Jelisavete, ćerke kralja Fridriha Lepog, kojom je car trebalo da se oženi, stigli su glasnici s tužnom vešću da je umrla. Ne zna se da li je svisnula od očaja što mora da se uda za tamo nekog paganina, uglavnom, kralj je caru umesto ćerke darivao zlatni pribor za ručavanje. Naravno, narod po Srbiji još dugo je jeo rukama.

Čekajući rusku pomoć (koja se očekuje i dan-danas), srpska vojska kod Niša se podelila na one koji su bili radi da se s Turcima pobiju odmah i one koji su insistirali da se sačekaju Rusi. I opet tužan epilog: vojvoda Sinđelić, u rastrojstvu, upucao barutanu, sebe i vojnike, a Turci prošli dalje. Neki istorijski zapisi pomalo mirišu na šljivovicu!

Imaju Srbi tu ružnu, verovatno najružniju i najpogubniju osobinu sadržanu u pojmu koji je i idiom i ne može se prevesti ni na jedan svetski jezik – kurčenje. Nije ni inat, ni ponos, ni hrabrost… Kurčenje i kao pojam, i kao osobina, i kao ponašanje sobom nosi prazninu koju je teško popuniti sve do sledećeg kurčenja, a po pravilu ima efekat bumeranga.

Obrenovići su bili mudri, za razliku od kurčevitih Karađorđevića: Miloš je ispratio Turke i formirao modernu srpsku državu – Karađorđevići su srpsku državu podredili fazmagoriji jugoslovenstva (Kraljevina SHS). Kurčeviti Milošević nam je prvo navukao ekonomske sankcije, a potom i bombardere. Partneri iz one ezoterične SHS tvorevine, menjajući se pametno, dođoše do Evrope – Srbi bi da tu Evropu prilagode sebi i u nju kurčenjem uđu. Odmereni i mudri Andrić je svoj književni talenat doveo do Nobelove nagrade – Ćosićev je završio sa sajber Nobelom u nekoj internet sprdačini. Beše pre neku godinu dopadljiv patriotizam plivača Čavića, uz svu naivnost koju je uneo u to osećanje, i kurčeći se ostade bez medalje…

Čavićevo kurčenje je bila njegova lična žrtva, mala i bezbolna lekcija, ali svesno i kontinuirano kurčenje srpskih političara kad je u pitanju Kosovo, žestoko je koštalo, košta i tek će koštati ovaj narod. Ljutnuše se neki moji prijatelji kad sam svojevremeno napisao da Srbi nisu imali dovoljno ni dolara ni sperme da sačuvaju Kosovo. Ali s viškom istorije i emocija u današnje vreme se ne može napraviti nijedan ozbiljan posao, pogotovo ne državni.

Zanimljivo je da svaka nova politička garnitura upada u istu matricu. I kao po pravilu uleće u zamku u kojoj ostavi poneki deo tela (države). Reč je o tri faze za koje ne tvrdim da su imanentne samo ovdašnjim vladalačkim manirima: sve znam, sve mogu, sve smem! A prolazak kroz ove faze vladanja ima jasne pravilnosti, po kojima se treća obavezno okončava gubitkom vlasti.

Kurčenje je naizlečiva bolest, kao alergija na ambroziju. Ali preventivnim ponašanjem i odgovarajućim serumom bolest se može kontrolisati i ublažiti. Ko to ne uradi ostane slinav celog života.