Sabiranje, ali i – oduzimanje!

Gordana Logar Ipak zvuči žalosno, mada istinito, ono što je jedan mladi čovek u jednoj radio (a zatim nešto slično i drugi u tv-anketi) rekao. Divna je ova noć muzeja – kažu – tako je lepo biti ovde sada, čak se uveriti kakvo je uživanje u „politici otvorenih vrata“, mislim na muzejska, ali i na sva druga, to nekako čini čoveka boljim, ali nažalost kao da je i ovo sve nekako u senci političkih igara, njihove matematike, sve su nas u to uvukli, mene takođe, čovek strepi, razmišlja šta će ako dođu „ovi ili oni“.
Ovaj mladić kao da poručuje da sve lepo što se može doživeti danas u Beogradu ili bilo kojem drugom gradu u Srbiji nadmašuje politika sabiranja koliko ko ima poslanika i odbornika i ko će doći na vlast. Za mnoge je čak i Evrosong, uglavnom bez pravog razloga, prvenstveno „čist patriotski čin“ što će podići rejting Srbije i obrisati sve nesrećne devedesete. Jer je glavnio pitanje, mogu li i da li će i posle ovih izbornih rezultata – s neizbežnom Socijalističkom partijom Srbije – doći na vlast: radikali (SRS) i/ili demokrate, baš tako. Nije reč samo o Evropi već o toj podeli suštinskoj, za demokratiju ili protiv. Dovoljno je setiti se zatvaranja medija kad su SRS i SPS prvi put bili zajedno, pretnji, mahanja pištoljem vođe i vojvode Šešelja, naoružanih poslanika i isterivanja svakog „na čistac“ za bilo šta namešteno ako nije Srbin. Ako jeste, pa još iz „sopstvenih patriotskih redova“ bio je slavljen makar i ako je lopov ili u ono vreme „vikend ratnik“. Ode dobrovoljac za vikend, za dva dana malo puca, malo skuplja plen i vrati se čovek punih džepova i torbi, ali i kamiona. Baš zato matematička radnja sabiranja ne ide bez – oduzimanja. U radnju oduzimanja spada i Sešelj i Vučić sa svojim nezaboravnim zakonom protiv slobode govora i štampe i čitavog niza poteza što su pokazivali suštinsku politiku SRS. Na ovaj način, oduzimanjem, moglo bi se gotovo svakog dana obeležiti neki takav radikalski jubilej.
Ima još jedna mogućnost, osim sabiranja i oduzimanja, uz neizbežnu ulogu SPS kao „jezička na vagi“, a to je igra pogađanja: zahvaljujući čemu i kako je bilo mogućno da jedna stranka kao Demokratska stranka Srbije toliko dugo glumi demokratsku varijantu, a radi drukčije? Još negde 1994. se, doduše među novinarima, primećivalo i razgovaralo (nikako ne tračarilo ili izmišljalo) da je DSS blaža radikalska varijanta. Na jednom skupu, godišnjici stvaranja novog dnevnika u Srbiji, u dobrom raspoloženju u opisivanja kakav je ko u opoziciji tadašnjoj, neko je čak, koristeći Krležu, rekao „Koštunica je nekako sve češće Šešelj u dobro skrojenom sakou“. Komentar okolo je bio: „Nemoj da čuje ovo ’u dobro skrojenom sakou’, smetaće mu, nije baš srpski“.
Možda se sve to još od onda dobro danas uklapa u sva dešavanja čemu bi trebalo dodati i ono što jednom sa skupštinske govornice reče premijer Đinđić za Koštunicu: „Nije došao, doneli smo ga tog 5. oktobra!“ Kad se još neko seti da mu je Hag bila deveta rupa na svirali, da je imao pušku u ruci u bosanskom ratu koji Srbija nije vodila, da nije hteo da promeni ništa u bezbednosnim službama za šta je bio nadležan onda je – ma koliko površno izgledalo – za analizu ozbiljnih ljudi više Koštunica od samog Dačića. Nekako izgleda – da nije bilo prvog ne bi bilo možda danas ni drugog na mestu gde je, pa još u ulozi vage!
A onda igra ide dalje. Uglavnom se kombinuje šta je dobro za koju stranku, na primer da SPS uđe u Socijalističku internacionalu, da se SRS još više približi Rusima (ne zna se kome tamo), da bi se na kraju ipak dodali i principi. Ali oprez, uz malo pozornosti u njima je građanstvo i bolji život – na repu. Socijalna sigurnost građana Srbije je tek poslednji, PETI PRINCIP između SPS i SRS . Možda s pravom – baš nisu sigurni koliko će i da li će bogataši (tzv. tajkuni nastali u periodu prve vladavine SPS i SRS) dobro odrešiti kesu, pa zemljište ili fabrike što će im ponuditi vladine agencije ipak odbiti (?!) da kupe – budzašto. Bez njih, u stvari bez ulaganja u Srbiju (a valjda je i obrnuto) nema ni posla, ni plata, ni penzija ni mnogo čega drugog, jer „Evropa“ u liku EU ne može baš da prisili velike komercijalne banke da finansiraju poslove u radikalskoj Srbiji, a Rusi će uzeti ono što im se pruža na tanjuru, a i zašto ne bi?
U međuvremenu, na drugoj strani od sabiranja (bez oduzimanja), od Noći muzeja, pa i Evrosonga je „tradicionalni otpor“ zaraženim HIV-om iako je svetski dan kojim se promoviše broba protiv ove bolesti. Upravo je objavljeno (uprkos nekim zvaničnim paradama) da je to diskriminisani deo populacije u Srbiji. Najverovatnije zbog odnosa prema vezama ljudi istog pola, koji takođe baš sad obeležavaju godišnjicu od trenutka kad je zvanično u svetskoj medicini objavljeno da nisu bolesnici i da je to prirodna pojava. „Dobar Srbin“ baš nije siguran da je tako, a i poreklo HIV-a vezuje samo za „tu pojavu tako nepriličnu srpskom čistom, arijevskom biću“. Za razliku od običaja u Srba, oba svetska dana za brigu o ljudima i ljudskim pravima obeležava Evropa, pa je neizvesno da li to ide u korist antievropskoj, odnosno antidemokratskoj politici neke mogućne buduće vlade.