Sve brojniji novinski napisi o položaju i tretmanu raznih i po nečemu od većine – ma po kom osnovu ona to bila – različitih društvenih grupa, u poslednje vreme naročito Roma, ne može a da nas ne podseti na neke od činjenica iz našeg svakodnevnog života koje prosto bodu oči svojom očiglednošću.
Sve brojniji novinski napisi o položaju i tretmanu raznih i po nečemu od većine – ma po kom osnovu ona to bila – različitih društvenih grupa, u poslednje vreme naročito Roma, ne može a da nas ne podseti na neke od činjenica iz našeg svakodnevnog života koje prosto bodu oči svojom očiglednošću.
Negde početkom 2000-ih godina, kada je pitanje socijalnog statusa Roma u Srbiji i na Balkanu već bilo nemoguće gurnuti pod tepih, jedna lokalna nevladina organizacija je želela da napravi humanitarni projekat koji bi pomogao lokalnoj romskoj zajednici u jednoj banatskoj opštini. Tim povodom je predstavnike inostranih donatora odvela u romsko naselje. Za razliku od stanovnika naselja, kojima je ovo bila po ko zna koja u nizu poseta slične vrste, te nisu bili iznenađeni ničim što su doživeli, nedovoljno iskusni aktivisti nevladine organizacije nisu donatore pripremili na ono što ih čeka.
Dočekao ih je starešina, jedan stariji čovek koji je vrlo ljubazno i predusretljivo odgovarao na njihova pitanja i pokazivao im je naselje, dok je šokirana predstavnica donatorske organizacije besomučno škljocala aparatom slikajući polusrušene udžerice od ko zna kakvog materijala, ogromne, blatnjave bare kužnog izgleda i pune smeća svuda po naselju, jedva odevenu decu „veselih očiju“ sa koricom hleba koja trčkaraju za njom gledajući je u čudu i žene koje su nad vatrom u starim, olupanim kotlovima nešto kuvale pokušavajući da se izmaknu njenom objektivu. S obzirom na situaciju, starešina naselja o tome ništa nije rekao, ali je sve pomno pratio. Bespotrebno je pominjati da su ljudsko dostojanstvo i prava stanovnika naselja, bez obzira na njihov loš socijalni i materijalni položaj, naravno, potpuno pala u drugi plan. Za početak, niko ih nije pitao da li dozvoljavaju da ih fotografišu i da njihove fotografije i podatke koriste u službene svrhe.
Nakon što su završili razgovor i zahvalili se domaćinima na prijemu žureći da što pre napuste naselje, starešina je uhvatio za ruku jednu aktivistkinju lokalne nevladine ogranizacije i povukao je u stranu, upitavši je gotovo šapatom:
„Jel to, sestro, opet neki safari?“
Zbunjena devojka nije baš razumela pitanje, pa je krenula ponovo da mu objašnjava o čemu se radi. Prekinuo ju je žustro odmahnuvši rukom.
Na svadbi koleginice iz jednog obrazovnog centra koji se bavi socijalno ugroženom decom srećem moje štićenike iz romskog naselja kako skupljaju kumovske novčiće ispred matičara. Dok sam se pozdravljala sa njima i najavljivala naš sledeći susret, u učionici, začula sam jednu koleginicu kako mi u prolazu tiho dobacuje:
„Ajde, požuri, nisi na poslu. Jel nije dosta što ih zabavljaš službeno i volonterski, nego moraš i privatno?“
Osećajući kako me podilazi gnev zbog njenih reči, u tom trenutku sam zavidela onoj devojčici, Usniji: dok se ona i dalje iskreno radovala susretu, ja sam mogla samo nemo da crvenim u svom naizgled čistom i emancipovanom društvu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
