Samo bez matematike, molim!

Mr Dragan M. Kostić Taman kad je izgledalo da se strasti oko davanja koncesije za autoput Horgoš-Požega polako stišavaju, uvođenje u igru novog koncesionara ih je ponovo razbuktalo. I ponovo, kao i uvek kada se polemika dovede do usijanja, imamo tumačenja koja su toliko oprečna da neko neupućen može doći u dilemu da li je reč o jednom te istom ugovoru. Zato, hladne glave pogledajmo šta zaista piše u „Ugovoru o koncesiji za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputskog pravca od Horgoša do Požege“ i kakvog su kvaliteta njegove odredbe sa stanovišta primene u praksi.
Počnimo od trenutno aktuelnog pitanja: da li je ustupanje koncesionih prava dozvoljeno i, ako jeste, da li je ugovor u tom delu previše tolerantan? Odgovor na prvi deo pitanja je nesumnjivo potvrdan. Odredbe o prenosu koncesionih prava (i obaveza) predstavljaju neizbežan deo svih ugovora o koncesiji. Što se tiče kritika da je pomenuti ugovor u tom pogledu previše komforan, one nisu osnovane. Možda se nekima učinilo sumnjivim to što u poglavlju XVIII (Prenos koncesije) postoje samo tri člana, ali se više od toga i nema šta reći. Oblasti koje se tretiraju koncesionim ugovorima su toliko osetljive na razne promene, da je tolerisanje želje koncesionara da poseduje pravo na izlaznu strategiju neminovno ako hoćete da neko uopšte razmatra mogućnost da uloži kapital. Uostalom, naša država se kao davalac koncesije zaštitila tačkom 18.1.2. stav 1, gde se od novog partnera traži da „ispunjava uslove koje je morao ispuniti i Koncesionar“, s tim da o tome priloži dokaze koji moraju biti prihvaćeni od strane koncedenta (države). Tačno je da postoje i ugovori koji u tom delu imaju znatno više teksta, ali se on svodi na dodatne formalnosti, bez suštinskog značaja. Tačno je i to da je neuobičajeno da se transfer, kao u našem slučaju, najavljuje još pre stupanja na snagu samog ugovora, ali nije zabranjeno. Da li su pre potpisivanja ugovora o tome vođeni tajni pregovori sadašnjeg i budućeg koncesionara, za nas nema praktičan značaj. Bilo bi pošteno naglasiti i da, prema ugovoru, koncesionar snosi troškove eksproprijacije, pa samim tim i rizik loše procene iznosa ukupnih troškova (jedna od karika koje nedostaju).
Sa druge strane, u ugovoru postoji čitav niz delova (oblasti) koje, najblaže rečeno, zbunjuju. Tako je, na primer, ugovoreno vreme trajanja koncesije 25 godina, ali se u članu 4.2. ostavlja mogućnost da bude produženo „u skladu, ali ne duže od perioda propisanog zakonom“. Zašto? Pisac ovih redova javno priznaje da ne zna ni jedan razlog zbog koga bi neko ko sa drugima deli svoju zaradu, nastavio to da radi i kada više nije u obavezi. Može biti da je ta klauzula o produžetku samo proizvod pravničkog slepila (po inerciji napisana opšta ugovorna fraza), ali nije nimalo naivna. Dalje, koncesionar je dužan da se stara o održavanju propisanog kvaliteta autoputa u fazi korišćenja, kao i u momentu predaje u vlasništvo davaocu koncesije nakon isteka ugovorenog perioda. Radi toga on polaže određena sredstva u vidu garancija. Ugovorom predviđeni iznosi garancija ne mogu dobiti „zeleno svetlo“ sve dok se ne uporede sa finansijskom konstrukcijom posla (nije dostupna stručnoj javnosti). Jako zabrinjava i pitanje visine putarine. U Ugovoru se napominje da će ona biti usklađena sa putarinama u obližnjim zemljama i preporukama Evropske unije, ali i prema formuli datoj u Aneksu XII (koji nije dostupan). E, sad, šta je starije, kokoška ili jaje? Hoćemo li poštovati putarine u zemljama u okruženju i preporuke EU ili se držati iznosa dobijenog formulom? Ili su, pak, u samoj formuli direktno ugrađene matematičke težine prvopomenutih parametara? Takođe, u poslu se, u međunarodnim ugovorima, uvek oseti da li je u toku izrade bio prisutan konsultant za konkretnu oblast ugovaranja iz matične zemlje (agencija ili pojedinac). Da je bio prisutan u našem slučaju, sigurno da u Aneksu VI (Procena rizika i portfelj osiguranja) ne bi postajala definicija (tačka 1.6) po kojoj je viša sila posledica, između ostalog, i „Božjeg čina“! U samom tekstu ugovora viša sila podrazumeva i slučajeve „neprijateljstava“ (između koga?) i „vojnih i uzurpiranih snaga“ (šta su uzurpirane snage?). Nema potrebe da idemo dalje, jer je već i ovo previše nejasnoća za posao od milijardu i nešto evra (nejasno koliko).
Kada se pomenutim „nejasnoćama“ dodaju mnogobrojne „nepoznanice“, postaje očigledno da je tačnu šemu posledica ovog ugovora još uvek nemoguće sklopiti (nedostaje kompletna računica koja prati posao). Da je reč o standardnom koncesionom ugovoru, moglo bi i bez nje. Jednostavno rečeno, tu posao dobija onaj sa kime se dala ugovoriti najveća koncesiona naknada (bolje od toga ne može, pa sama računica nije toliko bitna). I da je reč o B.O.T. obliku koncesije (gde koncesionar napravi, koristi, pa preda objekat u vlasništvo davaoca koncesije), takođe bi sve moglo da prođe bez publikovanja kompletne računice. Tu, pojednostavljeno rečeno, posao dobija onaj ko je prihvatio da sve uradi u najkraćem roku. Ali, mi ovde imamo složeni oblik ugovora o koncesiji, gde postoji dodatno, u biti finansijsko, učešće davaoca koncesije. Ono komplikuje i račun i međusobne odnose učesnika u poslu i odnos republika-pokrajina i odnose sa javnošću. Jedno od mogućih rešenja tog problema ponuđeno je, svojevremeno, u Danasu („Providne korice plave boje“ 2. jula 2007). Ima i drugih konstruktivnih predloga. U svakom slučaju, treba težiti raspletu zasnovanom na jačanju međusobnog poverenja, a ne na odbojnostima i isključivosti.