Šesti princip, drugi put

Borka Pavićević Kako nismo sami na ovome svetu i kako nije baš da se „ono što se nama dogodilo, samo nama dogodilo“, svaka istorijska analogija, direktna, naravno da je u najmanju ruku uprošćena, ali nije ni lišena mogućih uputstava u procesima „suočavanja sa istinom i odgovornošću“. Neki komentatori ovih dana ponovo vide više sličnosti naše današnje političke situacije sa Vajmarom nego što su skloni poređenjima sa iskustvom posleratne Nemačke.
Dakle, u pitanju je omiljena tema „suočavanje sa budućnošću“, a konto „suočavanja sa prošlošću“, kao da su ti procesi razvedeni. Kao što vidimo, kod nas se sve, ama baš sve sumiralo baš u jučerašnjem danu, i baš u sadašnjem danu, prošlost je nikad življa i zgusnuta je do tačke kada će, izgleda, biti „osvetljenija“, da upotrebim taj modernistički i prosvetiteljski termin. Rasprava o tome jako dugo traje, ma koliko ona na prvi pogled izgledala apartna u odnosu na glavni politički kolosek, i ma koliko ona bila pomerana u vremenu. Saznanja se ipak kumuliraju i ona postepeno vrše određeni uticaj, tim pre što ih stvarnost potiče da se artikulišu. Misliti van konteksta besmisleno je, ali ipak ono što je već negde nekoć bilo, može biti barem od inspiracije za ono što se trenutno događa.
Koliko je skupova i seminara održano o tranzicionoj pravdi. Koliko je ključnih dela iz ove oblasti objavljeno, prevedeno i kod nas. Pa, između ostalog, i onih autora koji govore o tome koliko je vremena bilo potrebno za institucionalne procese koji su, u Nemačkoj, doveli da se, „naša mračna prošlost“, nazove „genocidom“. To nisu apsolutni modeli, niti poređenja mogu biti direktna, ali nauka i filosofija ipak priznaju neke upute, neke teme za razmišljanje.
Da skratim, sigurno se sećate koliko je, ne tako davno, posle izbora, za vreme pregovora o vladi, i to nekako u poslednjim časovima, bilo „preganjanja“ oko predloga Šestog principa, koliko se govorilo o „preuzimanju odgovornosti“. Koliko dana smo slušali o „preuzimanju odgovornosti“, pitajući se u toj blokiranoj situaciji šta to znači „preuzeti odgovornost“ i to od strane onih kojima smo je poverili, čija je ona osnovna delatnost. Očito se nije radilo o „preuzimanju odgovornosti“, za čitavo „biračko telo“, za građane i njihovu sudbinu, pa i za državu, već o uzajamnim „obezbeđivanjima“. Preuzeti odgovornost u istorijskom smislu, bilo je upravo ono što je izmicalo.
A onda je, u nedelju 24. juna 2007, predsednik Srbije Boris Tadić izvinjenjem preuzeo odgovornost, institucionalnu, državničku, i time uspostavio tranzicionu pravdu kao definitivno javni proces i svoju funkciju kao vodeću i bitnu. To je sada sasvim jasno, bez obzira na povike svih onih od kojih se to, s obzirom na prošlost, i moglo očekivati.
Međutim, pored državničkog preuzimanja odgovornosti, Tadić je i sa svog „mesta govora“ za „junaka“ Ratka Mladića izrekao da je „jedna od najtamnijih stranica naše istorije“: „Ne prihvatam da je njegovo oficirsko ponašanje deo mog nacionalnog identiteta i da je ono što je on učinio deo moje nacionalne kulture“.
I o ovome je, naravno, u našoj javnosti i u našoj tajnosti bilo reči, dugo i uporno, i svakako da sve ono što je izrečeno u složenijim tekstovima, a i u medijima, nije bez uticaja, ali čini se izuzetno bitnim što je predsednik države izneo svoje stanovište, što je, u ime sistema imenovao „junaka“ kao „najtamniju stranicu naše istorije“.
Duboko sam uverena da bi, da je ovakvo stanovište izrečeno ranije, a i da ga nije izrekao samo Tadić, već i drugi čelnici, naš sadašnji trenutak, pa i budućnost, mnogo manje zavisili od zagrljaja „bratskog“ naroda, i da bi prostor u kome se kreće naša sudbina bio daleko širi, a „biračko telo“ mnogo slobodnije od straha, pretnji i ucena.
Dakle, u pitanju je „politička volja“, to je upravo ono što je nedostajalo, dokidanje debarasiranja od odgovornosti time što će „stručne službe da odrade svoj posao“.
U svojoj potresnoj pojavi u „Utisku nedelje“ iz 1993. godine, Dada Vujasinović govori: „Ne znam kako da vam objasnim, jednostavno se ne plašim. Ja mislim baš da treba jednostavno pisati o tome da bi se na neki način probio led, jer znate, tako se lako sad formiraju likovi tih nedodirljivih, znate, i onda ako niko to ne odradi, niko ne pokuša… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu onoga što sam napisala“.