Simbolika crvenog

Aleksej Kišjuhas Crvena zastava postaje simbol levo orijentisanih političkih ideja i programa u periodu Pariske komune. Iako se pojavljivala i ranije, još kod jakobinaca, tek od doba Komune ona postaje prepoznati simbol političke levice. Sam simbolizam crvene boje odnosi(o) se na boju krvi proletera prolivene u klasnim borbama odvajkada. Boju krvi ljutitih radnika.
U kontekstu koaliciono najpotentnije Socijalističke partije Srbije, mnogi se najednom zaodevaju crvenom zastavom ne bi li pred javnošću opravdali koalicionisanje sa dotičnom partijom. Zadivljujuća je dirigovana brzina kojom gotovo sve stranke najednom postaju zainteresovane za nešto što se naziva socijalnom pravdom. Odnosno, za nešto što ima crveni prizvuk. Ovo je, u posebno vrištećoj varijanti, vidljivo na primeru Demokratske stranke. Političke partije koja je, podsetimo, svoju prvu značajnu izbornu pobedu proslavila skidanjem petokrake sa beogradske skupštine. A uz njih, u naglo pocrveneloj koaliciji Za evropsku Srbiju nalaze se i pročetnički SPO i neoliberalno konzervativni G17 plus.
Ništa novo. „Ljudi koji se bave politikom ne smeju da budu ljudi mržnje, nego ljudi kompromisa i ljudi političkih ciljeva. Ja sam svestan rizika koji smo preuzeli ulazeći u ovu Vladu sa levičarskim strankama“. Ove reči nije izgovorio neki funkcioner Demokratske stranke u ovim postizbornim nedeljama. Izgovorio ih je Vojislav Šešelj kada je u duelu sa Zoranom Đinđićem pravdao ulazak Srpske radikalne stranke u vladu sa SPS 1998. godine. Ali, sva ta postizborna ulagivanja i privoljavanja i nisu najvažnija stvar.
Ono što je ovde od značaja jeste podsetiti da crvene zastave Socijalističke partije Srbije nesumnjivo dobro simbolizuju prolivenu krv – ali u posve drugačijim ratovima od klasnih. Bili su to ratovi etničke mržnje, okrvavljeni užasnim zločinima. Zbog toga najviše onespokojava činjenica da se, uz naglo probuđeno levičarenje (što može biti pohvalno), počinje govoriti i o „nacionalnom pomirenju“. Ma kako milozvučno, ovo pomirenje smrdi na mirenje sa zločinima i pljačkama starog režima. Jer, uprkos lepim željama, Demokratska stranka ne bi ušla u vlast sa reformisanim socijalistima. Bila bi to koalicija između DS-a i ostataka Miloševićevog režima. Spremnost na pomirenje znači i da se ima svest o tome. Jer, s reformisanom ekipom se i nema šta miriti. Uprkos vatrometu u izbornoj noći, rezultati izbora bili su takvi da je jedina sigurna činjenica ona da Socijalistička partija Srbije i/ili Srpska radikalna stranka opet dolaze na vlast. I da u toj razlici između „i“ i „ili“ valja tražiti odgovor na pitanje o nastavku kakve-takve evropeizacije i modernizacije ovog društva.
Samim tim, crvena boja farba političku realnost Srbije i u smislu da ljudi sa savešću, svesni nužnosti političkog pragmatizma, nadajmo se, crvene (i) od stida. Međutim, tada valja imati na umu da politički kompromisi i razočaravajuća postizborna koalicionisanja s lakoćom mogu gurati ljude u apstinenciju, nihilizam i politički bašmebrigizam. I autor ovih redova je iz svih tih razloga ne jednom poželeo da nedeljom, umesto na glasanje, odšeta do „Gerila bara“ u Dunavskoj ulici na pikado i pivo. Reč je o razumljivom pokušaju da, u situaciji kontinuirano izneverenih očekivanja, svoj kratki i jedan jedini život zatim fokusiramo na sitna svakodnevna zadovoljstva.
Osim boje krvi, crvena zastava je simbol još nečeg. I još značajnijeg. Reč je o boji koja simboliše internacionalizam i antinacionalizam. Nasuprot nacionalnim zastavama kao totemima međunacionalnih konflikata, crvena zastava je (bila) zastava svih radnih ljudi, bez obzira kojih nacionalnosti i etniciteta bili. „Radnici nemaju otadžbine“, kako je u „Komunističkom manifestu“ napisao Karl Marks. U periodu bujajućih nacionalizama koji su odveli u Prvi svetski rat, internacionalna crvena zastava bila je kontrapunkt krvoproliću koje će uslediti. Bila je to zastava koja je predstavljala aspiracije svih ljudi, a ne jedne nacije. A takva zastava teško da karakteriše Socijalističku partiju Srbije.