Simbolika zviždanja Marseljezi

Kao što znamo himna je reprezentativna, rodoljubiva pesma u kojoj se veličaju istorija, tradicija i napori naroda kome ona pripada. Marseljeza, nastala 1792. godine, jedna je od najstarijih evropskih himni, posle holandske himne Wilhelmus koja je nastala između 1568. i 1572. godine, engleske God Save the Quenn iz 1745. i španske Marcha Real iz 1770. godine.

Vraćajući se nazad u istoriju treba da se podsetimo da je Majski prevrat i ubistvo kraljevskog para Obrenović 11. juna 1903. godine izazvao zaprepašćenje u Evropi, da su neke od evropskih zemalja čak prekinule diplomatske odnose sa Srbijom. Tek nakon balkanskih ratova Srbija počinje da vraća poljuljani ugled, posebno u Parizu i Londonu.

Posle golgote preko albanskih gudura i učešća u Prvom svetskom ratu na strani saveznika, Srbija postaje hit a Vidovdan se obeležava u engleskim i francuskim crkvama i školama. Na Krfu i u Bizerti srpski vojnici, pored Tamo daleko, pevaju i Marseljezu. U Forin Ofisu u Londonu centralno mesto na monumentalnom muralu pripada Srbiji, a u Parizu u šesnaestom arondismanu, nedaleko od Jelisejskih polja, jedna od najvećih ulica je Avenija Petra Prvog od Srbije. Francuskog generala Franša D’ Eperea, čiji spomenik se nalazi nedaleko od stadiona Crvene zvezde i koga su zvali „Srpska majka“, dočekalo je u Beogradu nekoliko stotina hiljada ljudi, najviše što se ikad okupilo do 5. oktobra 2000. godine.

Tako je bilo nekad. U novijoj istoriji situacija se promenila. Pre nešto više 15 godina gledao sam na Parku prinčeva utakmicu Francuska – Srbija. Nijedan Francuz nije zviždao himni Hej Sloveni. Zviždali su naši ljudi himni zemlje koja nestaje. Pred utakmicu Srbija – Francuska sa svih zvaničnih mesta stizali su apeli ili molbe da se ne zviždi Marseljezi. Ali uzalud. Rulja kojoj su mržnja i nasilje jedini motivi u životu krenula je sa koncertom zvižduka.

Posramljena većina gledalaca rešenje je pronašla u aplauzima koji su nadjačali zvižduke primitivaca. I tako umesto da svi stoje i ćute slušajući francusku himnu jedni su urlali a drugi pljeskali pokazujući da smo još daleko od Evrope. Na sve to, jedan nabeđeni analitičar u novinama koje su nekad bile nacionalna institucija obrazlagao je i opravdavao zviždanje Marseljezi.

Nastavak je usledio nakon nekoliko dana. Grupa razbojnika, siledžija i huligana pretukla je dvojicu francuskih navijača od kojih se jedan bori za život. Istovremeno, danima se vodila polemika, a potom je otkazana tzv. Parada ponosa. Dobro je što je otkazana, jer su bili ugroženi i ljudi i imovina. Međutim, iako kao heteroseksualac ne podržavam ovakve manifestacije, nisam za to da one budu zabranjene. Neka svako slobodno izražava svoja uverenja i svoje stavove.

Zabrana, pak, pokazuje nemoć države da se odupre pretnjama grupa ili pojedinaca što nije dobro zato što samo država ima monopol fizičke sile kojim može da se odupre raznim pretnjama i napadima. Država koja to ne može nije ozbiljna država. Ovi događaji upravo treba da budu prekretnica, jer ne sme se više imati bolećiv i tolerantan odnos prema nasilnicima, huliganima, ekstremistima i kriminalcima. Svojim tetošanjem i nečinjenjem država ih je praktično obodrila.

Da li je neko ozbiljno odgovarao za paljenje američke ambasade u kojoj je spaljen i jedan mladić? Ne, nije. Da li je država preduzela sve mere oko famoznog slučaja Miladina Kovačevića za prebijanje američkog studenta? Ne, nije. Naprotiv, on je postao nacionalni heroj, a država je parama poreskih obveznika platila kauciju za njega. Da li je država sprečila da šačica vajnih patriota dva meseca zlostavlja građane Beograda izražavanjem podrške haškom optuženiku Karadžiću? Naravno da nije. Ovakvih primera je bezbroj.

Zato je došao đavo po svoje. I zato je krajnje vreme da država pokaže da je jača od svih. Hapšenjem i rigoroznim kažnjavanjem, zabranom delovanja svih onih koji demonstriraju mržnju i agresiju. Samo tako Evropa će nam biti bliža. Većina građana Srbije to zaslužuje.