Sintetički porez

Prošlo je vreme predizbornog marketinga, bilo bi vreme da se okrenemo nekim temama koje su sastavni deo života i u vreme kada nema izbora. Ne znam samo zašto su neka postizborna događanja kod mene izazvala asocijaciju: deveta rupa na svirali. Ako neko čini nešto što smatram zlim – treba da se suočim s njim, a ne da se sakrijem. Ali to nije moja stvar, pitam se samo hoćemo li skoro dobiti vladu i parlament koji će se onda baviti i temama iz svakodnevnog života. U ovom trenutku dve mi se čine posebno aktuelnim.
Prvo, penzije. u predizbornoj kampanji su manje-više svi obećavali bolje dane za penzionere. Bojim se da će se na ta obećanja zaboraviti – do sledećih izbora. Drugi, treći i ne znam još koji „stub“ u penzijskom sistemu mogu da reše problem onima koji pred sobom imaju još dosta godina do penzionisanja, ali ne i sadašnjim penzionerima i onima koji to uskoro treba da postanu. Njihov položaj uslovljen je starenjem nacije i potrebom da se nekako zaustavi povećavanje transfera penzijskom fondu iz budžeta. Zbog toga je i usledio pritisak MMF-a da se napusti „švajcarska formula“; ona je zamenjena revalorizacijom koja će se na kraju vezivati samo za troškove života, odnosno cene; rast zarada za godinu-dve prestaće da bude relevantan. Tim sistemom prosečna penzija ne samo da sve više zaostaje za prosečnom platom, nego se i realno smanjuje. Njena realna vrednost (kupovna moć) bi se zapravo očuvala samo u slučaju potpunog odsustva inflacije ili neprekidnom, mesečnom revalorizacijom. Ovako – cene rastu u kontinuitetu, penzije se „revalorizuju“ dva puta godišnje. Radi pojednostavljenog prikaza, zamislite pravougli trougao: hipotenuza je rast cena tokom celog polugođa, jedna kateta je duga šest meseci, druga prikazuje revalorizaciju nakon pola godine. Uzmimo da je to tri posto. Na kraju šestog meseca penzija će revalorizacijom dostići kupovnu moć sa početka, ali će u međuvremenu biti realno manja na kraju prvog meseca za pola procenta, pa za jedan odsto, da bi peta penzija zaostala dva i po odsto. Kada se sabere svih pet mesečnih penzija između dveju revalorizacija, izgubljeno je 7,5 odsto realne vrednosti mesečne penzije; za godinu dana, pri godišnjoj inflaciji od 6 odsto, penzioner je izgubio 15 odsto vrednosti mesečne penzije! Sem toga, koliko jedan penzioner duže bude živeo, toliko će mu penzija više zaostajati za novim penzijama, koje se određuju u zavisnosti od zarade tokom radnog veka. Da li bi pravedniji bio sistem u kome bi se odredila manja osnovica u odnosu na zaradu prilikom penzionisanja, ali bi se rast zarada, bar delimično, vratio u sistem revalorizacije, da bi se opšti rast standarda, takođe delimično, odrazio i na položaj penzionera?
Drugo, porez na ukupan godišnji prihod. Nije sporno spuštanje neoporezovane osnovice sa tri na dve godišnje prosečne zarade. Sporno je to što se reforma poreskog sistema nije konsekventno sprovela do kraja prema evropskom uzoru i ovaj porez zamenio sintetičkim porezom na prihod građana, koji podrazumeva i izostavljanje iz osnovice za oporezivanje ne samo troškova za lečenje, nego i troškova vezanih za zanimanje. Ako su kompjuter i određena literatura uslov da neko zaradi autorski honorar koji će biti oporezovan, njihova kupovina, kao i kupovina lekova, za poreznike ne može biti isto kao i odlazak na godišnji odmor (ima još, ali je i ovo dovoljno, neka neko pogleda kako se to radi u EU). A ono sa lečenjem je u našem slučaju važno i zbog dugih lista čekanja u „zvaničnim“ zdravstvenim ustanovama. Ako vam je, na primer, sazrela katarakta na oku i nemate debelu vezu, čekanje od godinu dana ipak možete izbeći: u privatnoj očnoj klinici problem će vam rešiti perfektno, brzo, ambulantno. Ali to dosta košta i može se postaviti ne samo pitanje izuzimanja tog troška iz osnovice koja se oporezuje, nego i pitanje: zašto se i privatne ordinacije i klinike ne integrišu u sistem zdravstvenog osiguranja, kao svuda u onom svetu na koji se, kao, ugledamo u izgradnji privrednog sistema?