Sistemske greške

Mr Dragan M. Kostić Ab ubusu ad usum non valet consequentia.
(zloupotreba neke stvari nije dokaz da se ona ne može upotrebiti)

Javno izražavanje nezadovoljstva gubitnika u poslovnim bitkama, koje dovodi do afera i potonjih sudskih procesa, nije retka pojava ni u najrazvijenijim ekonomijama. Ali, nasuprot tome, u Srbiji je retkost kad neki posao u potpunosti ima regularan tok, bez uzavrelih strasti i teških optužbi. Da stvar bude još gora, u javnosti se neprekidno podgreva i teza o neminovnosti takvog stanja, kao posledice tranzicionog perioda. Da li, zaista, baš tako mora biti? Pogledajmo dva najnovija slučaja – zbivanja oko prodaje RTB Bora i Putnika. Kod RTB Bora uslovi prodaje omogućili su kupcu, rumunskom Kuprumu, da pokuša sa primenom LBO (leveraged buyouts) programa. Ova, u svetu biznisa priznata transakcija (Banka za međunarodna poravnanja iz Bazela koristi i naziv HLT – highly leveraged transactions), zasnovana je na izuzetno visokom učešću kreditnih linija i u sebi sadrži niz vrlo delikatnih elemenata. U kombinaciji sa činjenicom da je pokušana njena primena na target firmu u procesu privatizacije (u državnom vlasništvu) i to u osetljivoj oblasti eksploatacije neobnovljivih prirodnih bogatstava, na kraju je sve, najblaže rečeno, ispalo jako nezgrapno. S druge strane, kod prodaje Putnika imamo, prema do sada dostupnim informacijama, specifičnu situaciju u kojoj su svi, bar pomalo, u pravu – i novi kupac, i nezadovoljni ruski biznismen Lucenko, i oni koji tvrde da je svemu kriva neusklađena zakonska regulativa. Ovde će se, verovatno, prava vatra tek razbuktati. A, ima li težeg posla od vaganja ko je više, a ko manje u pravu?
Ni pogled u prošlost ne pruža lepšu sliku. Budemo li išli od slučaja do slučaja, bićemo zatrpani obimom, pa je bolje da ukažemo samo na neke sistemske greške. Na primer, kod aukcijske prodaje u procesu privatizacije imali smo jedan naizgled nebitan detalj koji je čitavu proceduru nedopustivo često dovodio do apsurda. Reč je o izuzetno kratkom roku za prijavljivanje zainteresovanih, računato od dana objavljivanja oglasa o aukcijskoj prodaji. Ako ste potencijalni investitor i ako ste videli takav oglas i bili privučeni onim što je pisalo o preduzeću koje se nudi na prodaju, za bliže informacije na raspolaganju vam je lice za kontakt navedeno u istom oglasu i imenovano od strane tog preduzeća. Ali, ta osoba je, kad telefonom pokušate da stupite u kontakt, prvog dana upravo izašla iz kancelarije, sledećeg još nije stigla, a onog tamo neće ni doći… Raspoloživih par dana začas prohuji, a vi niste uspeli ni da privirite u prostorije preduzeća. Pošto niko normalan ne kupuje na neviđeno, ne prijavljujete se kao zainteresovani kupac. A, na javnoj aukciji pojavljuje se samo jedan kupac i kupuje po početnoj ceni. Takva aukcija je regularna i ne može se osporiti nikakvom naknadnom revizijom, zar ne?
Kod tenderskog načina privatizacije najveće zloupotrebe nastajale su usled prevelikog pondera (0,5) dodeljenog sumi namenjenoj za buduće investicije u kupljeno preduzeće. Zbog toga, potencijalni kupac koji npr. nudi 5 miliona za preduzeće i 1 milion za investicije gubi na tenderu od potencijalnog kupca koji ponudi samo milion na ime kupovine preduzeća i čak 10 miliona za investicije. Ako ostavimo po strani činjenicu da je ukupan prihod od privatizacije značajno umanjen (u konkretnom primeru, prihod iznosi jedan milion umesto pet), nikako ne možemo pobeći od problema nastalih najrazličitijim mahinacijama tokom višegodišnjeg perioda realizacije ove preuzete obaveze. One se, pre svega, ogledaju u pokušajima da se izbegne, odnosno smanji preuzeta obaveza investiranja i/ili da se, po svaku cenu, izbegne investiranje svežim novcem. Bilo je pokušaja zloupotrebe i sume namenjene za socijalne programe (takođe imaju ponder 0,5), tako što je od tog novca trebalo da se finansira izgradnja stanova za menadžment i slično.
Dakle, i stari i novi primeri govore u prilog tvrdnje da se može mnogo bolje. To se postiže time što se postojeća zakonska rešenja kontinuirano prate u praksi i, u slučaju potrebe, zamenjuju boljim. Rad buduće Skupštine (i buduće vlade) ne treba više meriti samo brojem donetih zakona, već i njihovim kvalitetom i međusobnom usklađenošću. A, razmere problema su takve da nikakve strategije pasivne odbrane ne mogu pomoći. Neophodna je opšta ofanziva na svim nivoima (od državnog do lokalnog) i svim segmentima (od nevladinog sektora do medija), uz primenu svih raspoloživih metoda (od moćnih kontrolnih mehanizama do permanentne edukacije građana).