Skok s oblakodera

Aleksej Kišjuhas Jalovi argument prava na izbor poslednje je utočište antiracionalnih relativizatora i opskurantista. Više puta je na stranicama ovog lista upozoravano na podmetanje tog tipa. Veoma značajno pravo na slobodno mišljenje i izbor istovremeno ne znači da je svako mišljenje ili izbor jednako vredno. Ovo je posebno očigledno na primeru ljudskog zdravlja. Pojedinac mora imati pravo da ne veruje u Njutnovu teoriju gravitacije. Međutim, naša je dužnost upozoriti ga ukoliko, u skladu sa svojim uverenjima, pokušava skočiti sa oblakodera. Ili je i ovo upozorenje tek „monološki“, „dogmatski“, „materijalistički“, „mehanicistički“ i „diktatorski“ njutnovski „narativ“ koji nije otvorenog uma (prema izvrnutim standardima za tu otvorenost)? Svačije je pravo da veruje da u nama postoje či, čakre, meridijani, duša ili vilenjaci. Upozoriti na opasnost od upotrebe ovih uverenja u lečenju (time što će se dokazana medicinska procedura zanemariti) nije diktat, već odgovornost.
U vezi sa navodnim pravom na izbor može se povući fantastična paralela spram kontroverzi oko darvinizma i kreacionizma. Naime, branioci zlomisli da storija o sedmodnevnom stvaranju iz Postanja treba da bude predstavljena u udžbenicima iz biologije ravnopravno sa teorijom evolucije – imaju iste „argumente“ u rukavu. Pravo na izbor, ukazivanje na obe suprotstavljene strane, ustavno zagarantovane slobode, pluralizam mišljenja, a sve to nasuprot naučnom totalitarizmu, diktatu i tome slično. Na ove dobrozvučeće fraze odlično je odgovorio izvesni fizičar Bobi Henderson zahtevajući da se potom u školama uči i o njegovoj verziji postanja čoveka – legendi o (već kultnom) „Čudovištu letećih špageta“. Fantastičnim sarkazmom Hendersonovih reči: „Mislim da se svi možemo radovati dobu kada će ove tri teorije dobiti jednako prostora u našim učionicama širom zemlje; jedna trećina vremena za kreacionizam, jedna trećina za ’Leteće čudovište špagetizam’ i jedna trećina vremena posvećena logičkim pretpostavkama zasnovanim na golemim vidljivim dokazima.“
Ovaj svesni reductio ad absurdum razotkriva logičku grešku i u stavu g. Stambolovića, u vidu politički korektnog i antikomunizmom začinjenog „prava na izbor“. Dopustiti „pluralan“ postmodernistički svet u lečenju znači tvrditi da je dubljenje na glavi (ili doslovce štagod) jednako vredno u prevenciji malih boginja od dokazanih praksi poput vakcine. Zato što svi imamo jednako pravo na izbor ne znači da su svi izbori jednako dobri. Odbacivanjem metode strogog dokazivanja u praksama lečenja kao „diktatorske“ i „monističke“ veoma opasno slabimo sopstvenu poziciju jer sebi izbijamo iz ruku objektivne kriterijume demarkacije za sudove o realnosti i sopstvenom zdravlju.
I zato ova rasprava jeste o metodu, jer je naučni metod taj koji je otvoren i pluralan, sa ugrađenim mehanizmima/praksama zahtevanja dokaza, međusobne provere, opovrgljivosti i skepticizma. Doktrine „alternative“ su dogmatske, nepromenljive i slepe na dokaze koji im ne govore u prilog. Uostalom, svaka dokazana alternativa redovno postaje deo korpusa naučnog znanja. Čitava istorija nauke svedok je ove dinamike. Nasuprot tome, „alternativna medicina“ radije uživa u večitoj poziciji graničnog i misterioznog. Oslanjajući se na tradiciju, subjektivizam i individualna „pre/posle“ svedočanstva a ne na empirijske provere, „alternativni“ pljačkaši zdravlja su ti koji su totalitarni. A nazvati naučne procedure dogmatskim i diktatorskim znači ili ih ne poznavati ili biti maliciozan.
Kontroverza oko kreacionizma sa sobom nosi još jednu vrednu pouku za ovaj slučaj. Reč je o darvinističkom izbegavanju polemike sa kreacionistima. Iako se činjenica evolucije prirodnom selekcijom demonstrira i dokazuje lakše nego ikad i iako izbegavanje diskusije može delovati kukavički – vodeći darvinistički naučnici (poput Stivena Gulda ili Ričarda Dokinsa) svesno odbijaju raspravu sa antiracionalnim doktrinarima. Zbog čega? Jer se samim ulaskom u raspravu kreacionistima daje legitimitet i time perpetuira iluzija o dva međusobno ravnopravna pogleda na stvarnost.