Slikanje s lisicama

Vladan Batić Čitava ovdašnja javnost imala je prilike da posredstvom televizijskih ekrana ili na naslovnim stranama novina vidi bivšeg okružnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića s lisicama na rukama. Trijumfalizam ovdašnje vlasti manifestovao se u toj pokaznoj vežbi osionosti, bahatosti, slavodobitničkog likovanja, a sve u pokušaju da se falsifikuje istina i da se skrene pažnja javnosti sa pravih tema, prave istine i pravih krivaca.
Ako se vratimo samo malo unazad setićemo se da je po potpuno identičnom sinopsisu istih scenarista (Dragan Jočić – Slobodan Radovanović – Mladen Spasić) uhapšen i s lisicama javnosti prikazan tadašnji predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević. U oba slučaja primetna je prosto sadistička želja da se uhapšeni stave na stub srama, žigošu, za sva vremena satanizuju i anatemišu.
Onaj ko je na čelu današnje vlasti stalno se poziva na pravo i pravdu nasuprot politici sile. Naravno isključivo kad je to u njegovom interesu. Jer hapšenje Kljajevića i Terzića na hamurabijevski način sigurno da nemaju nikakve veze sa pravom i pravdom. Čak i oni koji su samo prošli pored Pravnog fakulteta znaju da: „Niko nije kriv dok se to ne dokaže“. O moralnim i civilizacijskim dimenzijama ovih varvarskih postupaka ne vredi govoriti. Jer, „kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom“.
Kad su se seirili vraćajući nas u vreme Leke Dukađinija oni nisu razmišljali imaju li Kljajević i Terzić decu i roditelje, supruge, braću i sestre, svoje najbliže, drugove, prijatelje i kako su oni sve doživeli i preživljavaju. Da li ovaj neljudski čin ostavlja ožiljke u njihovim dušama, kako se osećaju kad ih ljubopitljiva okolina tobože tronuto posmatra ili nešto sažaljivo ili znatiželjno pita. Ovo iz ličnog iskustva sa pomenutom trojkom, pamteći Jočićev zadovoljni osmeh onda kada sam bio uhapšen.
Ne znam da li su Kljajević i Terzić nešto krivi. To će valjda utvrditi neki sud koji nije drugi vladin servis za tamničenje. Ovde je problem u načinu hapšenja koji je trebalo da bude obavljen diskretno, bez pompe. Nije bio potreban odbor za doček koji je vrh vlasti upriličio za najvećeg kriminalca na ovim prostorima Milorada Ulemeka-Legiju. Njegovo hapšenje – predaja – doček u prisustvu najviših državnih zvaničnika i neizbežnog „javnog“ medijskog režisera i „javnog“ prijatelja svih važnijih kriminalaca i lica sa poternice, odnosno „javnog“ žbira i potkazivača, nije se videlo na ekranima i u novinama ni pre ni posle šišanja, brijanja i oblačenja.
Trebalo je jednostavno ljude predati istražnom sudiji bez televizijskih kamera i lisica, a ne kao da se hapse Al Kapone, Džon Dilinger i Laki Lučijano zajedno.
Šta će biti ako Terzić i Kljajević na sudu budu oslobođeni odgovornosti. Posle prikazanih slika za većinu ljudi oni će zauvek ostati kriminalci. Pomenuta trojka i njihov medijski promoter uz blagoslov tobože neobaveštenog gazde već ih je bez suda osudila. Zauvek. Hoće li snositi odgovornost? Dok su na vlasti naravno da neće. Ali ničija nije gorela do zore.