Slobodni strelci i Bole

Paralelnih sa stradanjima na ratištima, zločinačkim ubijanjima civila s genocidnim porivima da neko, ko nije tvoj, nestane zauvek. Neposredan povod za poređenje jeste ono što se desilo navijačima i rukometašima iz Hrvatske, ali je pre toga bilo širom Vojvodine (gde su nekad domoroci pevali „alaj smo se sastali bećari Šokci, Švabe, Srbi i Mađari“), pa ovde po Beogradu.

Poređenje uvek dovodi i do pitanja: da li je mogućno da je onda bilo bolje, pod Miloševićevim nemilosrdnim knutim diktatora? Nije, ali je bilo drugačije: znalo se ko je s druge strane, znalo se da režim, tajne službe Miloševićeve i Mire Marković, šalju nasilnike s bejzbol palicama na opoziciju i na svakog ko protestuje. Slali su ih da obijaju neke institucije, da nestaju kompjuteri sa dokumentacijama, a da posle prijave policiji nikad obijači nisu bili nađeni. Znalo se da država šalje kordone do zuba naoružanih policajaca, ali i po kućama „dvojce istraživača“ koji su nedužno ispitivali o nekim stvarima neke ljude označene režimskom stigmom stranih plaćenika ili nepatriota. Kidnapovani su novinari, kao kolega Reljić iz „Vremena“, ali pod pritiskom redakcije i Nezavisnog udruženja novinara – „nađen je“. Pred porodicom su uhapšena dvojica novinara NIN-a (nažalost pokojna, pa je neprimereno imenovati ih mada za to ima svedoka) i zadržana jednu noć u samici zloglasnog zatvora, ujutru pušteni uz opasku da se jave „inspektoru Petroviću koji će im sve reći“. Posle se ispostavilo da ima više Petrovića, ali ni jedan nije bio „baš taj“. Nisu izostale i sačekuše, ali drukčije: u sumrak u ulazima nekih zgrada gde su zaplašivali, preciznim udarcima, (da ne bude baš u bubrege) neprijatelje familije na vlasti.

Bilo je dakle svega i svačega, teško se i setiti, ali se znalo „ko nam to radi“: država, vlast. Naročito se znalo u nezavisnim medijima koje su uzurpirali, zatvarali, kablove im kvarili, štamparije plašili, iako tu nezavisnost danas neki rado osporavaju. Zanemarujući da zaista nisu pripadali ni jednoj partiji i da su, što je najbitnije obeležje profesije, „puštali sve informacije“ i o onima koje nikad ne bi želeli za saveznike. Borba nezavisnih novinara, nevladinih organizacija i nadasve na stotine i hiljade građana Srbije što su uporno demonstrirali pred uperenim puškama ljudi u kordonima bio je sopstveni izbor po svaku cenu borbe protiv režima, države, vlasti, Socijalističke partije, diktature, nadasve zločina u ratovima.

Ponekad vlast nije bila gluva za neke podrške „neprijateljima“ iz sveta, pogotovo što su u korist slobode reči i medija sa svih strana, uključujući i Jeljcinovu Rusiju. Shvatali su da to mogu dobro iskoristiti, pa su se pravili da ne mare što postoje neki nezavisni mediji, činjenica rado zloupotrebljavana u nekim pregovorima sa zapadom.

Danas je sve to ne mnogo lukavije. Horde nasilnika – uz razumevanje ministra unutrašnjeg koji je i onda bio u vlasti – biju, pale, ruše, ubijaju Francuze, Hrvate, Srbe, Mađare, Rome, antifašiste, „navijače“ suparničkih timova, devojke i mladiće iz gej zajednica, grupe i pojedince koji se usude da javno svedoče o ratnim zločinima. Dočekuju (hrabro u grupama naoružani čak i sekirama) svakog u koga se sumnja da ne podržava Mladića, Karadžića i da se ne moli bogu, ne ide u crkvu i ne pričešćuje makar i ne postio! I ne bi bilo strašno (valjda se naviklo) da se zna kao nekad ko su i odakle dolaze, jer zvanična saopštenja svedoče praktično da ih ne znaju, osim što su neki poznati policiji, ali da su to pojedini slobodni strelci nasilja „iza kojih niko ne stoji i niko ne organizuje“ (!), pa izgleda da je reč o njihovim čistim – idealima! Doduše nazivaju ih bezrazložno huliganima pošto posledica njihovih nedela nema ili jedva ima. I zato oni šire istinski strah kod građana, ali očigledno i kod sudija. Nejasno je ipak da li se sudije boje huligana ili znaju čiji su oni i kome i u kakve svrhe, makar i povremeno, služe.

Poslednji primer je arsenal oružja u Republici Srpskoj (RS) i nespretni Bole koji se boji žene! On je izgleda ispao nedužan za terorizma, ali ipak se ne zna da li je Boris Tadić dobro obezbeđen ili ima propusta „kao kod Đinđića“? Da li je dovoljno, da atentat bude sprečen, to što je uklonjen Sreten Ugričić iz Narodne biblioteke? To bi javnost morala da sazna bar pre no što Srbija, recimo, postane – entitet RS. Pokrajina valjda neće.