Smenjena selektorka Bemusa podnosi javnosti izveštaj o radu Šta je iza usmene poruke o smeni

Čelnicima za kulturu grada poslala sam 4. decembra pismo na koje nisam dobila odgovor. Reč je o vesti da sam smenjena s mesta umetničkog direktora Beogradskih muzičkih svečanosti. Kako je selekcija za 2007, na kojoj sam kao selektor radila, upravo u toku i kako je s tom selekcijom Jugokoncert, izvršni producent Bemusa, konkurisao kod Skupštine grada za finansiranje za sledeću godinu, smatrala sam da odgovor s pravom očekujem. Pošto je odgovor izostao prinuđena sam da to pismo objavim. Dodajem i nešto nalik izveštaju o svom radu, pošto mi je naglom smenom uskraćena prilika da to učinim.
Ovde se sve brzo zaboravlja, posebno izgleda u ovom vremenu. Zbog toga, pre nego što bude zaboravljen i ovaj slučaj, htela bih da o događaju kažem kakav jeste jer je on, prema mom mišljenju, od javnog, nikako od pojedinačnog značaja.
Godine 2000, pred 33. Bemus, sva za to nadležna tela usvojila su tekst mog projekta „Bemus za novo doba“ kojim je zauzet novi kurs u festivalskoj politici. Evo šta je tamo pisalo: Proširenje koncepta odnosi se na proširenje palete muzičkih žanrova, proširenje oblika i načina prezentacije… otvorene i moderne komunikacije sa stručnom, ali i sa širokom publikom, demistifikacije muzičke scene, upoznavanje s dosad zapostavljenim oblicima muzičkih sadržaja (…). S druge strane, najbolja tradicija Bemusa (…) treba da bude pažljivo sačuvana, a kontinuitet s pozitivnim rezultatima iz prošlosti očuvan.
Za šest poslednjih godina Bemus je to dobrim delom i uspeo. Zbog: a) festivalskih produkcija, b) misije koju je festival imao u odnosu na domaće kompozitore i izvođače i c) međunarodnih projekata.
a) Svake od ovih šest godine rađena je najmanje po jedna festivalska produkcija. Najvažnije su bile opere savremenih srpskih kompozitora. Nije to učinila nijedna druga institucija, pa ni opera Nacionalnog teatra tokom dužeg perioda. Dve takve produkcije domaćih autorki (Anja Đorđević „Narcis i Eho“ i Isidore Žebeljan „Zora D“), imale su krupan uspeh. Memljive koncertne dvorane baš ovim produkcijama dobile su nezapamćeno osveženje. Simbolično, ali i doslovno, izašlo se iz Kolarca i otišlo na „alternativna“ mesta, u druge dvorane, pozorišta, muzeje. Produkcijom Glukovog „Orfeja i Euridike“ 2005. festival je stekao dotad neviđenu publiku. Zasluga je pre svega na timu Bojane Cvejić i Premila Petrovića. Svi pomenuti upravo su oni umetnici i autori koji se trenutno upisuju u evropsku i svetsku muzičku mapu. Vrlo mi je milo što Bemus u tome imao svoj udeo.
b) Bemus je poslednjih godina bio jedina „firma“ koja je naručivala dela od domaćih kompozitora. Milan Mihajlović i Vlastimir Trajković dobiše pored aplauza na Bemusu i Aprilske nagrade Grada Beograda upravo za naručena dela. A pridružio im se sledeće godine i dirigent Bojan Suđić, opet za koncert na Bemusu. I Mokranjčevu nagradu, najvišu koju imamo, dobile su Aleksandra i Isidora za dela producirana na Bemusu.
Odnos prema domaćoj kulturi smatrala sam jednom od najvažnijih misija festivala. Našoj kulturi pripadaju svi koji tu kulturu čine, bez obzira na to gde trenutno žive i gde plaćaju porez. Nijedna kultura, pa ni naša, nema prava na viškove u kulturi, nema prava na odbacivanje i zaboravljanje. Zbog toga smo na festival stalno dovodili naše „strance“.
c) Da, bilo je skupih i velikih zvezda. Nije potrebno nabrajati. Ali su najvažnije i najdraže zvezde one koje smo tek prvi put uživo sreli. Marta Argerič, Miša Majski, Stiven Kovačević, Leonskaja, Melvin Tan, Oli Mustonen, ansambli Il Giardino armonico, Kremerata Salcburg, baleti Viktora Uljate, Žorža Momboje i Morisa Bežara, orkestar iz Geteborga…
Mešanje žanrova je ideja Bemusa. Uz klasiku i osavremenjavanje klasičnih sadržaja išli su i džez, i najkvalitetniji etno, i hor iz Kovilja, i ruski monasi, i Vujičići iz Pečuja, i program „Bemus deci“… Za projekat tradicionalne narodne muzike „Između Istoka i Zapada“ dobili smo podršku UNESCO-a. Obeležili smo 200 godina stvaranja srpske države, obeležili smo 150 godina od rođenja Mokranjca, godišnjicu Slavenskog. Radili smo radionice za decu i radionice za osobe s posebnim potrebama, izložbe, medijateku, okupljali ansamble i umetnike iz regiona. Dozu savremenosti na festivalu određivala je pedagoška ideja o tome da se ukus i senzibilitet školuju, razvijaju i gaje.
Iako je Bemusu nedostajao adekvatan marketing, a programi i izvođači često propadali u marketinški mrak, Bemus je, sviđalo se to nekome ili ne, osmislio i sprovodio određenu kulturnu politiku u oblasti muzike tokom jednog perioda. Činio je to u nedostatku drugih pozvanih i plaćenih da rade na tom poslu, bez podrške inače nepostojećeg Saveta za muziku na državnom nivou i bez osmišljene strategije.
Tvrdim da se poslednjih šest godina program nije „pravio sam od sebe“, da je Bemus vodio jasnu politiku, a da bi se ta politika mogla formulisati kao Muzika – kulturna veza, muzika u kontekstu vremena.
Dakle, šta se dogodilo? U čemu je stvar ako jednog dana, samo šest meseci pre isteka važećeg mandata, stigne kratka, usmena poruka o smeni selektora manifestacije? Da li je reč o nekakvoj krivici, kazni za politiku selektora, ili je nešto treće u pitanju? Govori se o nekakvom stranačkom „trafikingu“, ali to ne zadovoljava zdravu pamet. Zar usred predizborne kampanje stranke i stranački službenici/e nemaju druga posla? I – zar je partijski dogovor iznad strukovnog dijaloga i argumenata? A ako jeste, u kojem mi to vremenu živimo, ko je trgovao, s kim, s čijim „mesom“ se izašlo na tu pijacu i ko je zaradio u ovoj trgovini?
Ne čujem odgovor. Samo zaglušujuća tišina od nadležnih koji imenuju i smenjuju (u ovom slučaju gradska vlast), nema nikakvog odgovora, obrazloženja, tumačenja, vrednovanja.
Muzika je jedna od najtežih kolateralnih šteta Miloševićeve epohe. Opšti konzervativizam kao da se udvostručio na pitanju muzike. U međuvremenu su i u drugim oblastima rehabilitovani bivši ljudi, bivše ideje, narodnjaštvo se širi, duh ksenofobije i straha se vraća, javlja se potpuno lažna ljubav za tradiciju i srpstvo, uz zapravo potpuno nepoštovanje i omalovažavanje i jednog i drugog. Ponešto od pojma moderno još se može naći u pozorištu, u vizuelnim umetnostima, slikarstvu, savremeno postavljenim izložbama… Za druge umetnike i umetnosti podrazumeva se da pripadaju današnjici, današnjem vremenu i senzibilitetu, realnom kalendaru, ali muzika, muzika je ostala na repu prilikom evolucije ukusa. Tako je i ostala jeftin proizvod za potkusurivanje.
I dok skandinavske zemlje imaju zajednički Skandinavski savet za muziku koji ogromnim sredstvima podržava savremenu muzičku produkciju i stvaralaštvo, i dok neki strani kulturni centri, kao na primer Britanski, daju novac isključivo za programe savremene i nikako klasične orijentacije, a dok smo mi sami pre pola veka imali Medijalu, multimedijalnu umetnost, čuvene izložbe u SKC-u i koncerte pod nazivom Muzička moderna III program Radio Beograda, u istom tom kalendarskom vremenu kod nas je na delu svojevrsna opšta estradizacija i „gučizacija“.
I da se razumemo, nije stvar u trubama, neka njih, neka trešte, stvar je u kulturnom prioritetu države. Nije dobro kada se Guča-sindrom razlije po celom krvotoku društva, kao način mišljenja, način ponašanja, način javnog govora i javne odgovornosti.
1. Smenjena sam s mesta umetničkog direktora (selektora) Bemusa. Prema rešenju broj 112-606-05-XIII-01 od 30. maja 2005. kojim sam imenovana, mandat selektora traje dve godine, tj. do 30. maja 2007. Podrazumeva se da onaj ko imenuje ima pravo i da razrešava, ali se postavlja pitanje zbog čega to čini i kada.
2. Umetnički direktor je javna funkcija: publika i uopšte javnost u prilici su da vide rezultate tog javnog rada. Zbog ove činjenice svaka smena zahteva i javno obrazloženje, pa je to potrebno i u ovom slučaju. Smatram da je u javnosti ovim stvorena po mene nepovoljna slika.
3. Činjenica da mi je „novost“ o postavljenju novog umetničkog direktora saopštena 18 sati pre održavanja Skupštine na kojoj je ova odluka doneta po skraćenom postupku, u paketu s raznim drugim odlukama i bez prava na diskusiju, samo govori o nečemu drugom: o odnosu prema ljudima.
4. Festival se pravi mnogo ranije od datuma odvijanja. Ja sam ogroman deo svog posla za festival 2007. već uradila. Nalazi se u arhivi Jugokoncerta. Taj stručni posao povlači odgovornost, napor, vreme, a podrazumeva i mnoga druga lična odricanja. Verujem da se obavljeni poslovi, sem onih volonterskih, što ovde nije slučaj, moraju platiti od strane poslodavca. Dakle, očekujem honorar saglasan uloženom znanju i radu.
5. U poslednje vreme moje se ime vezivalo za još neosnovanu i nepostojeću ustanovu Centar za muziku. Na skici programskog izgleda te ustanove i sama sam ponešto, volonterski, radila. Budući da se moj rad selektora Bemusa završio na opisani način, nemam nijedan razlog da verujem da se nešto slično ne bi moglo ponoviti. Zato je svako moje dalje bavljenje skiciranjem programa Centra za muziku ovim obustavljeno.
6. Odluke u Skupštini grada donose se konsenzusom stranačkih predstavnika (DS vs DSS vs G17+). Pa i tamo gde je kultura u pitanju. Stručnost izgleda nije na dnevnom redu, već stranačka pijaca. Ostajem ipak uverena da sam svoj mandat selektora Bemusa 2001. dobila ne prema stranačkoj, već prema stručnoj i estetskoj opredeljenosti.