Smešna smeša Ogdena Neša

Gordana Logar Nije baš uobičajeno u ovoj profesiji, još manje uljudno, o ozbiljnim stvarima misliti, procenjivati ih i što je najgore pisati s izvesnom dozom neozbiljnosti. Ozbijne stvari jesu i Kosovo, Crna Gora i Filaret na primer, a tek NATO i EU, pa Moskva i Vašington, od čega zavisi što šta, ali ponekad izazov postaje neodoljiv. Pogotovo kad pomoć u vidi podstreka stigne sa sasvim neočekivane strane, kakva je ministra Mlađana Dinikća koji je desetodnevna uzbuđenja na ove teme nazvao „smešnim temama“.
Zato, uz izvinjenje svim poštovanim poslenicima teatarske umetnosti zbog nestručnosti i neznanja, mora se priznati da je bio neodoljiv izazov da se makar i neodgovorno uz pomoć mašte, ali koristeći se činjenicama i u duhu realnosti, svi ti događaji pokušaju nekako „scenski obraditi“. Najpre ona replika državnog sekretara za Kosmet g. Prorokovića – da bi Srbija mogla vojno da se obračuna sa zapadnim zemljama koje bi jednostrano priznale nezavisnost Kosova. Politički, šta to znači u ovom slučaju nije bitno, ali jeste okolnost da je vojni ministar neko drugi, g. Šutanovac koji je tu ideju odbio. E sad je prava stvar za scenu eventualnog vojnog puča: celu stvar neko pripremio u Vladi i Skupštini, uz zvučne efekte, pokliče, uz muziku koja bi to pratila i neminovno bila patriotska. Neko drugi bi, po scenariju bio zadužen da sinove i kćeri koji su u vojsci, ali i one koji dođu kao dobrovoljci, uz odgovarajuću pratnju pošalje na bojište. Pretpostavka je da bi g. Šutanovac u takvom scenariju, ukoliko se u njemu ne bi probudile rodoljubive strasti, pao u okove i završio u podzemnim tunelima Kalemegdana. Nepoznanica je kako obraditi drugi, sastavni deo svega toga, a to je šta sa Srbijom kao članicom Partnerstva za mir koja ne želi nikako u NATO makar to partnerstvo jeste deo te nasilne Alijanse. Mogla bi odatle da izađe ili tu da ostane dok je NATO ne pozove u članstvo. Zasad samo odbija ulazak, mada poziv uopšte nije na pomolu. To je deo koji ipak mora da obradi stvarno neko iz teatra, suviše je za jednog prosečnog novinara.
Što se tiče Crne Gore, mašta više nije potrebna, niti bilo kakva scenska obrada. Opet je pomogao jedan ministar, g. Bubalo ovog puta. Objavio je jasno i glasno da Srbija priznaje državu Crnu Goru!!!. Zanimljivo svakako, jer iako nije baš tako izgledalo i to ne samo zahvaljujući g. savetniku premijera A. Simiću već – uopšte. Tu je možda samo scenski zanimljiv „dijalog“ premijer – šef diplomatije. Pokazalo se izgleda da je dobro kad je ministar spoljni mlad i neiskusan, pa premijer može na njega da viče, grdi ga i da se ovaj pokaje i hitno ode do Podgorice i reši crkvenu, a ne diplomatsku stvar što mu je u opisu radnog mesta i to na zadovoljstvo obeju strana (ili ih ima više?).
Možda bi trebalo obraditi i posledice svih događanja, koje bi bez sumnje imale neku vrstu srećnog kraja. Zasad, bez vojnih dejstava, srećni kraj bi se ogledao u dve okolnosti. Pre svega da je g. Filaret ponovo izazvao pažnju svetske javnosti, da se o njemu pisalo, da su ga slikali i da je povratio svoju medijsku slavu koju je stekao devedesetih kao sveštenik s – kalašnjikovim! Bio je to dokaz pravedne borbe srpske strane, jer su čak i paravojne jedinice bivale tada blagosiljane kao oni Škorpioni u Šidu od „prvosveštenika“ koji se i danas tamo slavi. Konačno, odlazak u boj se obično blagosilja, bar u pravoslavlju širom sveta, dovoljno je prisetiti se velikog blagoslova u Moskvi i to pod Staljinom (doduše bio je teolog) pred Drugi svetski rat.
Elemenat srećnog kraja bi mogao biti i ono što se dogodilo g. Prorokoviću. Ne samo da je dobio publicitet u Njujork tajmsu već i posredan odgovor K. Vokera iz Stejt department: da bi SAD mogao priznati jednostrano nezavisnost Kosova, valjda poručujući „uprkos mogućnoj odbrani na svaki način sa strane Beograda“. Uzgred, ovo nije prvi put da Vašington tako nešto govori, najavljuje i – preti!