Spasioci bez cipela

Blago je reći da je sramota da ljudi koji se bave jednim od najhumanijih poslova – spasavanjem ljudskih života – nemaju ni cipele. Ostalu opremu ne treba ni spominjati.
Članovi gorskih službi spasavanja uglavnom volonteri, koji rade ovaj posao iz čiste humanosti, naime, nemaju ni dovoljno vozila, užadi, a kako i sami kažu, o helikopteru, bez kojeg je nezamisliva bilo kakva ozbiljna akcija, mogu samo da sanjaju.
S pravom su ljudi koji rade u ovim službama ljuti na sve – opštinske i kantonalne vlasti, civilnu zaštitu, državne organe… Činjenica je da ih se oni sjete samo kada se dogodi neka nesreća, a do tada nikome ne pada na pamet da im treba pomoć što u obuci kadrova što u nabavci neophodne opreme.
Neshvatljivo je da službe spasavanja niko ne finansira i da niko ne vidi inters u njihovom postojanju. Kako onda očekivati da ti ljudi, i to uglavnom mladi, stavljaju glave u torbu da bi spasili tuđi život, kada, očigledno, za njih niko ne mari. Žalosno je da ove službe, voljne da pomognu, često ne mogu da intervenišu upravo jer nemaju ni najosnovniju opremu. Zbog toga su od službi na koje smo nekada bili ponosni, poput one u Sarajevu i Foči, ostali samo blijedi ostaci. Ako se nastavi ovakav odnos društva i države prema ovim službama i ovi ostaci bi lako mogli potpuno izblijedjeti, a mi bismo mogli ostati na milosti i nemilosti nekih viših sila.