Goran Živkov Poljoprivredno zemljište u Srbiji postaje top tema u novinama, u kafanama, u predizbornim obećanjima. Želim da tim raspravama doprinesem kratkim informativnim prilogom. U Srbiji postoji 5,1 milion hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega 4,2 miliona hektara obradivog. Pored obradivog, u to zemljište spadaju i pašnjaci, bare, trstenici. Od ukupnog obradivog zemljišta, 1,65 miliona hektara je u Vojvodini, ostatak u centralnoj Srbiji. Po vlasništvu bili smo jedinstveni u svetu i pre novog ustava, takvi smo i posle njegovog usvajanja. Po starom ustavu postojalo je privatno, društveno, državno i zadružno vlasništvo. Po novom je izbačeno društveno, a ipak zadržano zadružno. Valjda da bi opet bili jedinstveni, jer ne postoji ni jedna druga zemlja koja prepoznaje zadružnu imovinu. Ali, ima taj ustav mnogo većih i opasnijih mana od ove smešne konstatacije.
Na jednostavnom primeru kombinata „Sloga, jedinstvo, budućnost, napredak etc“ objasniću razliku između tipova vlasništva. Zemljište koje je zamišljeni kombinat „SJBN etc“ dobio kao početni kapital kada se osnivao u davnim posleratnim godinama je držvna zemlja. U međuvremenu, naš kombinat se proširivao i kupovao je zemljište ili su mu pak mnogi davali svoje zemljište, da bi zauzvrat dobijali penziju. Tako je on došao u posed dodatne zemlje koja se smatra društvenom, jer su radnici izdvajali od svog dohotka da bi „SJBN etc“ povećavao svoj kapital. Međutim, niko nije razmišljao da će doći neko novo vreme, kada će se postaviti pitanje – koja je zemlja čija? Zato je bilo potrebno do tada papirološki i strateški jedinstveno vođeno zemljište razgraničiti na društveno i državno. Proces je zakonski trebalo završiti još 1997, ali pošto je država dokazivala svoje vlasništvo, a ne kombinat svoje, nije postojao neki interes ni jedne strane za ubrzavanjem procesa. Interes se javlja sa početkom privatizacije dotadašnjeg društvenog kapitala. Tu su napravljene najveće greške i upravo tu leži suština problema.
Ono što se moralo uraditi pre momenta privatizacije bilo je da se sva društvena zemlja podržavi i da se zemljište ne prodaje, nego da se daje u dugoročni zakup. Time bi se uradila komasacija. Grupisanjem parcela otvorio bi se mnogo širi prostor za buduću restituciju zemljišta i razvilo tržište zemljišta, jer bi ono došlo u ruke onih koji su u stanju da od njega izvuku najveći profit, a ne onih koji su u datom momentu imali para. Evo zbog čega nije trebalo prodavati poljoprivredno zemljište: 1) Ne postoji razvijeno tržište kredita (što smanjuje ponudu); 2) Zemljište je predmet restitucije; 3) Zakup bolje određuje vlasnika i profitabilnost nego prodaja; 4) Velika ponuda u kratkom vremenu dovodi do depresije cena; 5) Trenutna niska cena zemljišta (usled visokog stepena ekonomske i političke nestabilnosti, teškoća u predviđanju kretanja na tržištu, nepostojanja pravnog sistema i jasno definisanog vlasništva i sl.)
Znači, bilo je potrebno napraviti funkcionalne celine različite veličine (jer su uglavnom svi ti kombinati predimenzionirani) i zatim te celine ponuditi potencijalnim zakupcima zemljišta. Spremnost da se plati viša cena zakupa bila bi najbolje merilo buduće profitabilnosti. Ovo su uradile i Slovenija i Hrvatska. Šta smo mi uradili? Prodali smo društveni kapital i društveno zemljište u našem „SJBN etc“ koje je činilo trećinu od ukupnog zemljišta i dali novom vlasniku pride da obrađuje i dve trećine državnog, koje nije kupio, niti platio, ali smo mu u Agenciji za privatizaciju rekli: Ćuti i radi, tvoje je, država časti.
Međutim, 2004. dolazi nova vlada i na čelo Ministarstva poljoprivrede Ivana Dulić Marković, poznata po tome da traži probleme i kada ostali neće da ih vide, i kaže: „Nije u redu da seljaci moraju da plaćaju arendu, a da novi vlasnici društvenog zemljišta dobjaju džabe državno zemljiše. To se mora ispraviti“. Ono što je novim vlasnicima prethodna vlada (a delimično i ova, jer je privatizacija nastavljena po istim pravilima) dala sada je trebalo uzeti i omogućiti da svi plaćaju ekonomsku cenu zakupa i da svi imaju ista prava zakupa. Do sada je na ovaj način privatizovano oko 120.000 hektara društvene zemlje, danas već privatne, a na korišćenje im je besplatno dato oko 310.000 hektara državne zemlje. Tada počinje borba koja traži mnogo više prostora za pisanje i koja bi mogla da stane u ceo roman a čiji bi naslovi poglavlja bili: priprema zakona, stavljanje seljaka na svoju stranu, odbijanje DS da pomogne izglasavanje, ubeđivanje koalicionih partnera, pretnje, smeštanje afera, razgovor Koštunica-Bubalo-Ivana Dulić Marković, rasprava na Vladi, rasprava u Skupštini i usvajanje zakona.
Donet je Zakon čije su glavne karakteristike, interesantne za ovu priču, da opštine treba da donesu program korišćenja državnog zemljišta zajedno sa dve komisije (jedna stručna, sastavljena od lica iz katastara, druga pretežno od paora) i da taj program bude usvojen od opštinske skupštine. Uzmimo na primer opštinu „Neka opština“ u kojoj funkcioniše naš „SJBN etc“. Opština ima 16.876 ha državne zemlje, pri čemu su veličine parcela od 0,2 do 370 hektara. Opštinske komisije kroz Program korišćenja državnog zemljišta predlože da se neke parcele grupišu, neke da idu kao cele i na kraju predlože 496 licitacija sa prosečnom veličinom od 34 hektara po svakoj. Znači, veličina po licitaciji je od 10 do 370 ha. Opština od prikupljenih para prihoduje 40 odsto, Ministarstvu ide 30 odsto, koliko i AP Vojvodini. Preporuka Ministarstva, dok sam ja bio na njegovom čelu, bila je da se parcele nikako ne cepaju, nego da idu takve kakve jesu (najveće parcele u Srbiji su oko 300 ha), da se limitira tražnja u prvom krugu sa uvođenjem ograničenja od 100 hektara po jednom zakupcu. U dosadašnjem sprovođenju zakona javili su se sledeći problemi: određene opštine ne žele ni odgovornost ni novac i uopšte ne pripremaju program; pojedine opštine isključuju određene parcele iz licitacija; pojedine pokušavaju da zadovolje i radnike u privatizovanim kombinatima i paore (što je nemoguće) pa veličina parcela u određenim licitacijama iznosi i preko 1000 ha; pojedine opštine ne žele da slušaju preporuku Ministarstva i stave limite za zakup i sl.
Sve to su očekivane stvari, jer ovaj zakon posle 60 godina ispravlja nepravdu prema kojoj su seljaci uvek morali da plaćaju za svoj zakup, a kombinati ili sadašnji vlasnici bivšeg društvenog zemljišta – nikada. Takođe je logično da se oni koji se koriste ovim privilegijama grčevito bore da ih zadrže. Zato Ministarstvo mora biti agilnije u sprovođenju zakona i sve parcele uključiti u raspodelu, ali i uraditi programe za one opštine koje to nisu uradile i pri tome ih ostaviti bez para.