SPS – „sredili“ partneri?

Gordana Logar Pred danas najavljene zvanične razgovore koji su zapravo već mnogo ranije počeli između koalicije Demokratske stranke (DS) i koalicije Socijalističke partije Srbije (SPS) o zajedničkoj vladi, po pravilima pregovaranja ozbiljnih političkih partnera bilo gde u svetu, kao neka vrsta upozorenja trebalo bi da bude ono što je jedan iz vrha SPS A. Antić rekao u subotu povodom koalicije sa radikalima (SRS) u Beogradu.
U pratnji radikalskog kandidata i Vučićevih neprimerenih i uvek pljuvačkih izjava – što ne bi bilo primereno ni jednom gradonačelniku ni ličnosti makar s domaćim vaspitanjem i u najoštrijoj političkoj borbi – Antić je objasnio zašto po njemu socijalisti i radikali moraju sigurno da ovladaju Beogradom. Razlog je jasan, ozbiljan i nimalo se, s te tačke gledišta, ne bi mogao dovesti u pitanje. Po Antiću, izborna koalicija SPS sa Jedinstvenom Srbijom (JS) Markovića-Palme i penzionerskom strankom (PUPS) zapravo je ono što kvari posao socijalista „na republičkom nivou“. Tamo gore socijalisti, za razliku od Beograda, imaju kao teret JS i PUPS od kojih naročito Palma sa svojom idejom o tome da se mora u Evropu, pa i neka vrsta osvešćenja penzionera Krkobabića da nema ništa od penzionerskog boljitka ako ne bude evropskih fondova i stranog kapitala, sve više vuku SPS u neželjeni zagrljaj sa DS. Ali u Beogradu – tu je nešto drugo. Tu SPS nije bio sa JS niti sa PUPS, već sam, pa može da bira koalicionog partnera bez pretnje onih koji je vuku nadole.
Ove činjenice svakako nisu novo saznanje, pa ni pregovaračima u DS nisu nikakvo otkriće, a ako je tako – čemu toliko ulagivanje pre svega u izjavama predsednika Tadića, čemu laskanje i maltene poistovećivanje liberalnih opredeljenja demokrata sa ovim ratovima ovenčanih srpskih socijailsta? I još više – premijersko mesto lideru stranke koji je tek u koaliciji sa drugima mogao da dobije više od sedam odsto glasova. Opaska Tadićeva o bolovima zbog gubitka predsednika DS i SPS, svakako je bila vrhunac neodmerenosti i čak neukusa. Za birače obe strane. Logično je pretpostaviti da oni koji oplakuju Miloševića svakako nisu tužni zbog Đinđića i obrnuto, i da matematička realnost o tome da se vlada može napraviti u dosad manje-više nezamislivoj koaliciji (zbog prebega DSS iz demokratskog bloka) zaslužuje da tako bude i rečena. Otprilike, Demokratskoj stranci su potrebni za vladu oni što su u KOALICIJI dobili 7,5 odsto glasova birača i raznim kompromisima u skladu sa veličinom procenata, prilikom pregovora stvoriće se stabilna vlada pogotovo što će u njoj možda biti i nacionalne manjine, a u parlamentu će ih podržati i Liberalno-demokratska stranka (LDP). Time DS pruža priliku SPS da bez odricanja, bar zasad, od ratne i razorne prošlosti (najveći mogući ustupak) bude deo demokratske, evropske vlade i da bez velikih lomova unutar svojih redova (što jeste velika prednost) i očuvanjem obraza pred svojim biračima (bolji socijalni uslovi za penzionere i za siromašne s evropskim fondovima) sačuva i svoju stranku za budućnost i možda privuče veći broj mlađih ljudi. Štaviše, da u zamenu za određeni broj parlamentarnih mesta, iako je u to guraju utilitarno orijentisani koalicioni partneri, jednom zaista bude ono što Tadić već sad vidi da jesu.
Takvim prilazom i odnosima u pregovorima DS i SPS stanovnici Srbije bi zaista mogli da prepoznaju da se stvara jedna buduća politika, da znaju otprlike šta ih čeka i da budu razuvereni u dosadašnjem opravdanom uverenju da je reč o trgovini da se ostane na vlasti ne samo zbog demokratije i Evrope, već i nekih ličnih i stranačkih takođe utilitarnih razloga, veza s kapitalom,nekim službama, mogućim otkrićima afera. Ovakve zebnje se tiču obe strane u pregovorima i zato je realni prilaz i dogovor umesto ulizivanja i laskanja zaista neophodan zbog onoga što je biračko telo htelo i izglasalo. Istovremeno, u ovoj „prvoj fazi dodira DS i SPS svakako bi trebalo izbegavati i svako pominjanje pomirenja. Bez suočavanja sa prošlošću, do čega još nije došlo, ni pomirenja nikakvog nema, bar je dosad uvek tako bivalo posle svih nesreća u svetu koje su podelile ljude na egzekutore i žrtve.
Zbog svega toga u sferu realnosti svakako spada i odnos sa Haškim tribunalom koji bi, po prirodi stvari, mogao da bude samo jedan segment, makar i najvažniji, ukupnih razgovora o stavu moguće vlade DS i SPS prema Sporazumu o saradnji i pridrušivanju EU (SSP), a nikako ne sumnja – da li će socijalisti onemogućavati tu saradnju. Jer reč je o sasvim jednostavnom pitanju: Ili jesu za evoropsku politiku ili nisu, nijanse o tome kojom brzinom i kojim redom u zakonodavnoj sferi jesu stvar za kasnije. Ako bude dukčije bolji su i izbori nego vlada slična onoj (ili ovoj sada, tehničkoj) sa Koštunicom koja ili ne funkconiše ili funkcioniše na štetu većine građanstva Srbije, što je poslednjim izbornim rezultaima i dokazano.