U Novu, 2007. godinu ulazimo izborima – oni dolaze odmah pošto prebrodimo tradicionalni lanac praznika koji se završava Svetim Jovanom. Zato su sada politički analitičari najtraženiji eksperti. Za razliku od onih što na osnovu anketa prognoziraju rezultate izbora, ovi nam predočavaju posledice tih rezultata. Nisam načisto šta znači odrednica „politički analitičar“ ispod imena autora – da li je u pitanju zvanje (nešto kao master), ili zanimanje (kao trgovac, na primer). Predizborna kampanja je u toku, a nerealnost obećanja kandidata je obrnuto proporcionalna njihovim izgledima da uđu u parlament. Sada niko ne obećava hleb za tri dinara, ali se obećava udvostručenje penzija, mada je ono prvo lakše postići: napravite, u ime stabilnog dinara, još jednu denominaciju dinara – odbacivanjem jedne nule – i eto hleba za tri dinara. A penzije će se udvostručiti kada inflacija prepolovi realnu vrednost dinara. I zato su tu politički analitičari – da odvoje realno od nerealnog, da paletu predizbornih obećanja očiste od lažnih obećanja. Pa je tako gospodin Antonić, koji je nedavno u „Politici“ objavio roman u više od trideset nastavaka da bi „dokazao“ besmislenu tvrdnju kako je prodaja „Sartida“ bila najveća pljačka u istoriji Srbije, pre neki dan u istim novinama „objasnio“ kako će svi oni koji budu glasali za Čedinu koaliciju u stvari ojačati radikale. Prosipao je on razne „bisere“ i ranije – čitajte o tome Torova, na primer. Hoću samo da kažem da će proći i ova utakmica, navijači će kući, a mi ćemo imati parlament kakav smo izabrali, bilo da smo se poveli za savetima ovih analitičara ili za sopstvenim uverenjem.
Šta će biti tokom 2007. i u godinama koje slede – ne zna se. Dva ključna pitanja čekaju odgovore. Prvo je obim javne potrošnje. Po svoj prilici u 2007. predodređen je njen brži rast od rasta bruto domaćeg proizvoda, jer – kako god bila skrojena nova vlada – teško da bi mogla da prođe sa „kresanjem“ zarada koje su, nakon rebalansa budžeta, podignute krajem 2006. i za čije finansiranje sada treba obezbediti odgovarajuće prihode u budžetu. Povećanje poreza niko nema u svom predizbornom programu, pa ostaje povećanje spoljnotrgovinskog deficita ili direktno prelivanje kapitala od privatizacije u pokrivanje budžetskog deficita; to mu dođe kao ono: prodaj kuću, pa na godišnji odmor. Ili će se, pak, realna vrednost budžetskih izdataka nagristi većom inflacijom od očekivane; inflacija, na drugoj strani, povećava poreske prihode proporcionalno rastu cena. Drugo je pitanje modela monetarne politike, na koje nema odgovora dok se ne sazna da li je funkcija guvernera stavljena na politički rulet samo da bi se povećao broj dobitnih kombinacija, ili zato da bi se u igru vratila spirala trke cena i kursa („politika realnog kursa“) koja će izvoznike osloboditi napora da, povećanjem produktivnosti i efikasnosti uopšte, pariraju konkurenciji na belosvetskim tržištima, a veća inflacija – bože moj! Penzije će se i tako usklađivati sa rastom cena; jedino što to usklađivanje poprilično kasni i eto penzionera kao važnog sloja finansijera ovakve politike. Naravno, ono što sam govorio na temu razvojne strategije u kojoj tržište i strukturne promene treba da imaju prednost nad neprekidnim administrativnim izvlačenjem na površinu onih koji tonu, a ne bi da se zamaraju plivanjem, može se – sa pozicije stručnog autoriteta – osporiti. Upravo zato ću citirati to isto iz pera Majkla Portera, koji je nesumnjivi autoritet širih dimenzija: „Deprecijacija valute može izazvati kontrakciju privredne aktivnosti, a precenjena valuta povećanje domaće produktivnosti time što će izvozni sektor naterati da se brže prilagođava i unapređuje svoju efikasnost (u uslovima veće izloženosti međunarodnoj konkurenciji koje karakterišu nepovoljni odnosi razmene)“. Pitanje je, dakle: da li ćemo u 2007. napraviti zaokret u retrogradnom smeru, zaokret koji će olakšati stvari u toj godini i pogoršati izglede u godinama koje slede?