Šta će da radi nova vlada

Budući da imamo dva kandidata za predsednika vlade, možda bi imalo smisla da se upitamo šta će oni da rade ako dobiju mandat? Kada je reč o kandidatu Vojislavu Koštunici, malo se zna o njegovom ekonomskom programu. U novinama se mogla zapaziti izjava u vezi sa finansiranjem javne potrošnje, koja se svodi na: „Naći će se rešenje“. Sve ostale izjave se odnose na Kosovo, gde se strategija svodi na to da propadne plan Martija Ahtisarija. Posle ćemo da tražimo rešenje. Kandidat Božidar Đelić kaže da ima već hiljadu strana o tome šta će da čini njegova vlada. To znači da nema program. Na hiljadu strana može da se napiše, i da ne bude dovoljno strana, šta sve vlada radi ili mora da radi. To još nije program, a pogotovo nije strategija. Da se sve te stranice sažmu u program, potrebno je imati odgovor na ključna makroekonomska pitanja. Zašto baš na njih?
Zato što država nije preduzeće. I predsednik vlade nije menadžer. Hiljadu strana programa ukazuje da se više pažnje posvećuje mikroupravljanju nego makrostabilnosti i, što je još važnije, krupnim reformama. Recimo, kada je o makroekonomskim pitanjima reč, koji bi bio stav vlade oko stabilnosti cena i kursa? U ovom se času inflatorni pritisci povećavaju, jer su cene bile prilično zamrznute pred izbore, pa bi valjalo znati kojoj se politici cena teži i koji se nivo inflacije smatra prihvatljivim? To nije nezavisno od politike kursa, koja se sada, posle najave o prelasku na ciljanu inflaciju, uglavnom vratila na režim fiksnog kursa. Da li će se i dalje nastaviti sa istom arbitrarnošću i politizacijom politike kursa ili će se podržati prelazak na režim ciljane inflacije ili će se, što se ponekad sugeriše, težiti postepenoj realnoj depresijaciji.
To nije nevažna dilema. Ukoliko se, na primer, želi nezavisna centralna banka, tada bi ona trebalo da ima za cilj samo stabilnost cena. Ako, opet, vlada smatra da bi monetarna politika trebalo da ima za cilj konkurentnost privrede, dakle smatra da bi kurs trebalo da pomaže izvoz, tada od samostalnosti centralne banke nema ništa, što bi trebalo da je jasno i vladi i centralnoj banci, a i javnosti, mada se o njoj najmanje vodi računa.
Još je važnije, a i neposredniji je zadatak vlade, da se iznese strategija fiskalne politike i razvoja javnog sektora. Kandidat Đelić je izjavio da je cilj da Srbija postane kandidat za člana Evropske unije do kraja ove godine. To je tehnički neizvodljivo. Ali, u nekom času bi to ona trebalo da postane i tada se zaista otvaraju novi izvori finansiranja. Da bi se oni mogli valjano koristiti, bilo bi potrebno da Srbija izradi investicioni plan, koji bi trebalo da se odnosi na duži vremenski period, recimo bar na tri godine. A taj bi plan morao da bude ugrađen u celovitu strategiju javnih prihoda i rashoda, koja bi takođe trebalo da pokriva bar taj period. Dakle, ako se zaista teži pridruživanju i približavanju Evropskoj uniji, bilo bi potrebno da nova vlada ima jasnu, na recimo desetak strana, strategiju razvoja javnih finansija bar na srednji rok od tri godine.
A to bi opet zahtevalo da se ima strategija reforme javnog sektora. Koja podrazumeva plan privatizacije, povećanja konkurencije i strategiju javnog i privatnog partnerstva. Oba kandidata su iskazala, na jedan ili drugi način, spremnost da zastupaju nacionalni interes u međunarodnim ekonomskim odnosima, naročito kada je reč o zastupanju interesa srpskih preduzeća u inostranstvu. Ovo je veoma zabrinjavajuće ako se zna da je reč o vladi jedne male, otvorene privrede koja teži da se integriše sa regionalnim i evropskim tržištem. Politika spoljne trgovine takve privrede ne može da bude protekcionistička ili merkantilistička, jer to ne samo da će ići na račun potrošača, već će još mnogo više štetiti efikasnosti privređivanja, o računu koji će se ispostaviti poreskom obvezniku i da ne govorimo.
Ovo je samo nekoliko strateških pitanja, a njihov se broj povećava kada se zađe u detalje kako ciljeva tako i sredstava politike nove vlade. Odgovori ne zahtevaju hiljadu strana, a i ne mogu da se svedu na obećanje da će se naći rešenje. Takođe, ne može se sa programom izaći na nekoj ponoćnoj sednici skupštine, kao kada je donošen ustav. Kada već nije iskorišćen period pre izbora da se o njemu raspravlja, trebalo bi tu javnu raspravu zahtevati sada kada se pregovara i trguje o mestima u novoj vladi.