Da podsetim, to je onaj isti arhitekta koji je učestvovao u planiranju „Čardaka pod zemljom“, metro stanice Vukov spomenik, na koju je potrošeno preko 250 miliona maraka. Umesto tog mauzoleja u mermeru i rostfraju, kroz koji prolazi pokoji voz na svakih sat vremena, mogla se tada izgraditi čitava stanica Prokop.

To je onaj urbanistički mag koji je planirao petlju Autokomanda. Znate, to je ona petlja sa koje niste mogli izaći na auto-put u pravcu Niša! To isključenje sa petlje, dvadeset godina kasnije, morali smo mi da izvedemo. Druga, „Mostarska petlja“, iz istog urbanističkog lonca, verovatno je jedina petlja sa semaforima na svetu!

To je onaj arhitekta Jovin, koji je angažovao reli vozača, ne bi li pred novinarima prevrnuo auto na novoizgrađenim kružnim petljama kod Arene i pokazao kako smo izgradili nešto nebezbedno i nesvrsishodno, pa kako se to nije desilo, verovatno i dan-danas osluškuje škripu iz tog pravca, koja nikako da se dogodi.

Ako ste zaboravili, to je taj Jovin, koji je danima protestovao zbog izgradnje podzemne garaže kod Skupštine grada, tvrdeći da će se zemlja urušiti, ambijent narušiti, a mi svi pogušiti. Verovatno se danas, dok šeta moderno uređenim Bulevarom kralja Aleksandra, nekadašnji zaštitnik platana, pita začuđeno kako se tako brzo razlistao novozasađeni drvored.

Ali pustimo sad njega, suviše mu je pažnje posvećeno. Istine radi, ovo se mora reći: Zoran Đinđić, u svom kratkom mandatu gradonačelnika od šest meseci, nije stigao da se bavi realizacijom projekta metro, ali je kao i svaki normalan čovek bio za njegovu izgradnju. I njegovi naslednici, uključujući i gradonačelnika Đilasa, takođe su bili zagovornici izgradnje metroa.

Dilema je bila samo u tome da li će se graditi klasični, „teški“ ili nešto uži, „laki“ metro. Kako su sve studije od 1997. do danas pokazale da Beograd nema putnički kapacitet za izgradnju teškog metroa, koji je nekoliko puta skuplji od lakog, ako se ikada nastavi izgradnja metroa, on će biti lakog tipa.

Ustupanje prava korišćenja slovenačkom Merkatoru, pre više od deset godina, predstavljalo je u tom trenutku najveću stranu investiciju u izgradnji nekretnina u zemlji i najviše plaćenu naknadu za neki plac u čitavom regionu. Od tih para Direkcija za građevinsko zemljište je tada izgradila Bulevar Milutina Milankovića, Bulevar Zorana Đinđića, Novobeogradski kolektor, Bežanijski vodovod, itd, a vrednost stanova svima koji žive u blizini hipermarketa porasla je za preko 50 odsto.

Čini mi se da je u vreme vrhunca karijere arhitekte Jovina, onaj prvi Merkator, kao i sve ostale lokacije u gradu, dodeljen bez ikakvog konkursa, verovatno uz simboličnu nadoknadu, ili bez nje, rešenjem nekog administrativnog organa. Bilo, ne ponovilo se, osim… circulos vitiosus.