Šta Srbija može još da učini?

I Srbija treba da razume one koji govore da treba poštovati realnost, da je Rezolucija 1244 prevaziđena, da Ustav treba usaglasiti sa realnošću. To je njihov legitiman stav. Ali, mi znamo da je takav stav izraz njihovih, a ne interesa Srbije.

Ako se prihvata kontinuitet i odgovornost za sprovođenje onoga o čemu se prethodna vlast dogovorila sa Prištinom, onda sadašnja vlast treba da proveri da li su sve prihvaćene obaveze u skladu sa Ustavom, zakonima i aktima Narodne skupštine i Rezolucijom 1244. Brisel, Vašington, London i Berlin su prethodnoj vlasti govorili da je Kosovo izgubio Milošević, da ona sa tim nema nikakve veze, a od njih se traži samo da to formalno priznaju i primene, ukratko, da to ne dovode u pitanje. Isti centri poručuju sadašnjoj vlasti – da nemaju odgovornost za dogovore i obaveze prethodne vlasti, već da ih automatski prihvate i primene u praksi. A koje obaveze su prihvaćene, ko je ovlašćen da tumači odredbe sa „konstruktivnim nejasnoćama“, o tome odlučuju Kuper, File i Eštonova.

Srbija može i treba da utvrdi kakva je priroda tih dogovora, koje mesto imaju u hijerarhiji pravnih akata i sistema. Nije nebitno da se zna da li su dogovori sa Prištinom unutrašnji pravni akti Srbije, ili su međunarodni. Ako su, kojim slučajem, međunarodni, ko su strane u tim ugovorima, da li podležu ratifikaciji? Pitanje je daleko od formalnog ili formalističkog, kako zbog toga što bi se dosadašnji dogovori u neko nedoba mogli pojaviti kao sporni – u Narodnoj skupštini, ili pred Ustavnim sudom – tako i zbog toga što se dijalog sa Prištinom nastavlja pa bi na vreme trebalo znati kakav postupak očekuje buduće dogovore (ugovore), pogotovu što je Nemačka (da li samo ona?) upravo isporučila ultimatum: ili potpisivanje pravno obavezujućeg ugovora o prijateljstvu i dobrosusedskim odnosima sa Prištinom, ili veto na datum za pregovore o članstvu.

Srbija je u toku protekle dve decenije, više nego bilo koja zemlja na svetu, bila suočena sa svakodnevnim upozorenjima zvaničnika centara moći da mora da izvršava svoje obaveze, da ne sme ići u samoizolaciju, da nije dobro da sebi pravi ekonomsku štetu. I Srbija je izvršila sve svoje međunarodno-pravne obaveze. I mnogo više od toga. Zato je država dužna prema svojim građanima, pravu i moralu da nedvosmisleno zahteva da svi drugi, veliki ili mali, oni sa ili oni bez „štapa i šargarepe“, takođe izvršavaju svoje međunarodno-pravne obaveze koje se tiču KiM, u prvom redu utvrđene Rezolucijom 1244. Srbija ne može večito da glumi iskompleksiranu, trećerazrednu državu „klimoglavaca“, a može i treba da zahteva da svi izvršavaju svoje obaveze prema njoj, da poštuju njene interese. Stalno uzmicanje, povlađivanje i prihvatanje tuđih interesa i argumenata kao svojih, nikad nije bilo, niti može biti, put u „bolji život“. Poštovanje pravne države, za svaku demokratsku državu i vladu je visoki standard.

Ako se ocenjuje (ko?) da dosadašnji dogovori Beograda i Prištine ne narušavaju važeći ustavni i pravni poredak, ako ih sadašnja vlast prihvata, zašto ne prihvata i kontinuitet tumačenja svojih prethodnika šta neke nejasne odredbe u dogovorima znače, sa kakvim razumevanjem su potpisane? Ako su potpisane. Saglašavati se automatski sa tumačenjima Kupera, Filea, Eštonove, koja se podudaraju sa tumačenjima Prištine, nosi i rizik presedana, postaje mera kooperativnosti za naredne faze dogovaranja.

Sadašnja vlast treba da sledi i stav da su pitanje KiM i pitanje članstva Srbije u EU dva odvojena i neuslovljena pitanja? Stav o odvojenom rešavanju pitanja statusa Kosova i Metohije, na jednoj, i odnosa Srbije i EU, sa druge strane, bio je deo zvanične politike srpskih institucija. Taj stav su javno podržavali i visoki predstavnici EU. Nije poznato da je neko od nadležnih odustao od tog stava. Pogotovu je odbijana kritika da postoji vezana trgovina po principu – prihvatamo fazno priznavanje otimanja teritorije (Kosmet) za dobijanje datuma pregovora, članstvo, investicije i „bolji život građana“…

Poštovanje ljudskih prava, bezbednosti, slobode kretanja i drugih, svih građana u Pokrajini, posebno Srba kao najugroženijih, primarna je obaveza međunarodne zajednice, odnosno, Unmika i Kfora, fiksirana u više odredaba Rezolucije. To je obaveza i privremenih institucija samouprave. U javnosti se prava i bezbednost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji predstavlja kao isključiva odgovornost Srbije. Čak se išlo toliko daleko da se širilo shvatanje ako Srbija ne prihvati neki diktat, Srbi na KiM biće suočeni sa likvidacijama i okončanjem etničkog čišćenja! Tako je građena osnova da se od Srbije zahteva da svoju posvećenost brizi za bezbednost i prava Srba dokazuje kontinuiranim jednostranim ustupcima Prištini. U suštini, od Srbije se zahteva da, pod velom brige za Srbe, sama daje doprinos ostvarivanju strategije faznog priznavanja jednostrane, ilegalne secesije Pokrajine.

Srbija može i treba daleko aktivnije da pokreće inicijative prema Komesarijatu UN za ljudska prava, Komesarijatu UN za izbeglice, Savetu Evrope, OEBS-u, Evropskoj uniji i mnogim drugim međunarodnim institucijama, kao i prema najuticajnijim zemljama zahtevajući izvršavanje obaveza u pogledu garantovanja osnovnih ljudskih prava ugroženih Srba.

Država bi trebalo energičnije da zahteva garantovanje uslova za slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak još oko 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u etničkom čišćenju sa Kosova i Metohije. To je, takođe, izričita obaveza međunarodne zajednice, koja je voljom najmoćnijih zemalja sveta zapisana u Rezoluciji SB UN 1244. Nije jasno to šta Srbiju sprečava da pokreće konačno sprovođenje ove jasne međunarodno-pravne obaveze. Ako EU, njene članice, i SAD ne žele da se angažuju u tome, ako za to daju neuverljive odgovore, ili na bilo koji drugi način peru ruke od tog problema, Srbija može da izvuče odgovarajuće zaključke.

Srbija može da vodi dijalog sa Prištinom, ali ne bi smela da prihvati ulogu saradnika u ostvarivanju strategije faznog priznavanja jednostrane, ilegalne nezavisnosti Kosova. Srbija nije mazivo germansko-američkog mlina za drobljenje sopstvene državne teritorije i ima obavezu i uslove da bude pravi, kredibilni subjekat odbrane svojih prava i faktor jačanja međunarodne podrške u tim naporima. Nemačkoj, SAD i drugima verovatno se žuri da završe posao. Od Srbije se zahteva da Kosovo faktički prizna kao suverenu, nezavisnu, susednu državu. Ne uoči članstva, već znatno pre objavljivanja datuma za početak pregovora o članstvu!

Veliki deo Srbije je nezaposlen, gladuje, rupe i veliki deficiti na svim stranama. Sve to ne može biti pokriće za prećutno prihvatanje i legitimisanje ideje o trgovini Kosovom i trebalo bi se jasno distancirati od takvih ponuda. Srbija može i treba da i formalno ozvaniči javno iznetu inicijativu (zahtev) da u dijalogu sa Prištinom prisustvuju i predstavnici UN. To je korak u dobrom pravcu.

Interes Srbije za članstvo u EU ne znači odricanje od koloseka Saveta bezbednosti UN i njegove primarne odgovornosti za ostvarivanje Rezolucije 1244. SB nikad nije preneo svoju nadležnost i primarnu odgovornost za rešavanje statusa Kosova i Metohije na bilo koju drugu organizaciju ili forum, unutar ili izvan sistema UN. Takozvana zajednička rezolucija Generalne skupštine UN o dobrim uslugama EU u dijalogu Beograda i Prištine ne znači saglašavanje Srbije sa smanjivanjem uloge i odgovornosti SB UN u političkom procesu u skladu sa Rezolucijom 1244, a najmanje može biti osnova za pokušaje isključivanja SB iz tog procesa. „Zajednička“ rezolucija GS UN ostaće zabeležena u istoriji srpske diplomatije kao velika greška i simbol štetne politike tadašnje vlasti.

Srbija bi mogla da razmotri i celishodnost upućivanje apela članicama UN koje bi bile voljne da popune deficit u ljudskim i tehničkim resursima Unmika i Kfora kako bi se garantovalo nesmetano ostvarivanje njihovih mandata. Treba notirati i činjenicu da odredba u Rezoluciji o vraćanju delova vojske i policije Srbije u Pokrajinu nikada nije ostvarena.

Srbija može i treba da potvrdi svoj stav da je pitanje statusa Kosova i Metohije za nju i dalje otvoreno, nije rešeno i da se bez poštovanja Rezolucije 1244 i Ustava ne može politički rešiti u interesu trajnog mira i stabilnosti. Pritiscima, ucenama, diktatom ne može se postići trajno i održivo rešenje. Dijalog i dogovore o konkretnim pitanjima uz pravedni kompromis prihvatala bi vodeći računa da nijedan dogovor ne prejudicira suštinu – status Pokrajine. Srbija može da potvrdi svoj stav da je protiv svakog zastrašivanja, ili primene sile protiv srpskog ili bilo kojeg drugog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji i da zahteva rezultate istraga o svim zločinima protiv Srba i posebno o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih