Stavljanje glave u pesak vodi ka bankrotu

Da vlast u Srbiji nije spremna na preispitivanje dosadašnjih učinaka tranzicije, na koju se odnose mnoge kritike u vezi s ekonomskom krizom u svetu, pokazuje činjenica da se nastavlja ista politika privatizacije iz perioda kada su na čelu Ministarstva i Agencije za privatizaciju bili bivši ministar Vlahovići sadašnji premijer Cvetković, što se sve očitije ispoljava kao prećutna legalizacija kriminala, protiv čega Vlada ne preduzima nikakve mere. Iako je poznato da retko koji novi vlasnik nije prekršio privatizacioni ugovor i bez sankcija nastavio da upropašćuje kupljenu firmu (slučajeve je javno iznosio Savet za borbu protiv korupcije, a mediji su dosta pisali, na primer, o slučaju Jugoremedije; to se ponavlja i u procesu privatizacije Šinvoza i Beka u Zrenjaninu i drugim primerima), to se nastavlja i krajem 2008. Možda je najdrastičniji poslednji primer sa prodajom „Beograd filma“, čija je stručna procena vrednosti iznosila 68 miliona evra, a firma je prodata za 9,2 miliona evra; i pored toga, novi vlasnik je, suprotno ugovoru o privatizaciji, ubrzo otuđio sve bioskope (Balkan, Jadran, Kozaru, Voždovac, Partizan i Slavicu), prodavši ih kupcu sa Bahamskih ostrva (!!!) za 19,7 miliona evra, dakle, oštetivši državu za 10 miliona evra. A Agencija za privatizaciju je prešla preko toga, iako je očigledno da je kupac prekršio sve elemente ugovora na koje ga obavezuje i Zakon o privatizaciji. Štaviše, sada većbivši vlasnik dobio je saglasnost Agencije za privatizaciju za nezakonitu prodaju kupljenih firmi „Beograd film“ i „Rudo“. Zato, čini se, s pravom tvrdi da je sve učinjeno „legalno“, budući da je to učinio uz saglasnost (ne)odgovorne Agencije, te preti da će, ako ga i dalje budu prozivali, tužiti „za klevetu“ male akcionare. Postavlja se pitanje: a koga treba da tuže mali akcionari koji su izigrani i otpušteni, uz saglasnost državnih organa?

I posle svega na šta je ukazivao Savet za borbu protiv korupcije, ne zvuči li kao parola bez pokrića izjava Vlade da će prioritet u 2009. biti odlučna borba protiv korupcije, budući da se ovakvi slučajevi ne mogu objasniti bez učešća sistemske korupcije. Podaci govore o tome da se i dalje pojavljuju iste konsultantske kompanije koje su se većdokazale u višestrukom smanjivanju stvarne vrednosti kapitala prilikom privatizacije firmi. Uprkos tome, Agencija za privatizaciju angažuje ih i dalje, a bitka malih akcionara, koji ostaju na cedilu zbog kršenja ugovornih obaveza novih vlasnika, i dalje se dugotrajno vodi preko sudova, najčešće na njihovu štetu.

Da su upozorenja Džozefa Štiglica vrlo relevantna i za nas, pokazuje činjenica da su propale mnoge privatizovane firme, ili su promenile svoju namenu da bi lakše bile preprodate. Sa zebnjom se može očekivati propadanje državnih „giganata“, na čijoj se prodaji bezuslovno insistira, iako i sa Zapada dolaze upozorenja danas, posle iskustva svetske ekonomske krize, da ne treba ići na privatizaciju značajnih strateških javnih dobara.

Da li će i građane i Vladu svetska ekonomska kriza naterati da se ozbiljno zapitamo: kuda će nas odvesti naš celokupni dosadašnji nemar i neodgovornost za ovo što nam se dešava posle 5. oktobra, a što je evidentno bila kriza i pre njenog obelodanjivanja u svetskim razmerama? Nade da će Srbija posle rušenja starog režima ozbiljno stupiti u proces demokratske transformacije sve se više ispoljavaju u građanstvu kao osećanje bespomoćnosti i apatije zbog potpunog nepoverenja u sve društvene institucije i namere Vlade da koriguju dosadašnju politiku u pravcu uspešnije demokratizacije. Umesto toga, sve dosadašnje postoktobarske vlade su više brinule o tome kako da dođu do vlasti i da je zadrže, mnogo više zadovoljavajući potrebe „biznismena“ i oslanjajući se na „tajkune“, koji igraju značajniju ulogu ne samo na ekonomskoj veći na političkoj sceni. Istovremeno, građani/radnici protestuju zbog toga što se odgovorne institucije ne brinu o njihovim vitalnim potrebama (videti knjigu: „Probuđene nade – Izneverena očekivanja“, Heinrich Bell, 2007).

Taj trend ignorisanja građana, njihovih potreba i interesa u korist bogataša, koji služe partijskim interesima vladajućih stranaka, nastavlja se. To dokazuju mere koje je Vlada najavila kao borbu protiv preteće krize: udar je izvršen na građane enormnim poskupljenjem troškova života (grejanja za 36 odsto, telefonskih usluga za 33 odsto, uporedo s logičnim skokom cena elementarnih proizvoda) i raskidanjem nedavno sklopljenog kolektivnog ugovora sa sindikatima (o obavezi privatnih poslodavaca da isplaćuju topli obrok i regres), s obrazloženjem da „u vremenu krize to poslodavci ne mogu da podnesu“, ne pitajući kako će uz te mere krizu preživeti radnici, naročito nova armija nezaposlenih. Očigledno je da vlada prvenstveno štiti poslodavce, koji prema istraživanjima obnavljaju surovu eksploataciju zaposlenih (koja se sada naziva neutralnim terminom „mobing“), a koju radnici teško mogu da dokažu u sudskim sporovima.

Dakle, ako Vlada i odgovorne društvene institucije nastave da stavljaju glavu u pesak i da se uzdaju u to da će nas iz preteće još dublje krize izvući MMF, bez vlastitih napora da se preispita dosadašnja politika ekonomskog razvoja, u kojoj su potpuno marginalizovana pitanja vrednosti i moralnih principa – Srbija kao mala i nedovoljno razvijena zemlja može lako bankrotirati (što se većočituje u nekim državama bivšeg socijalizma). Utoliko pre, što ni ideološki zacrtana ekonomska racionalnost nije u praksi imala zadovoljavajuće ekonomske efekte, kada je u pitanju društvo kao celina, kao i životni uslovi stanovništva.