Milan Karagaća Srbija je često bila pred istorijskim dilemama, a istorija pokazuje da nije uvek donosila pametne odluke. Razlozi su bili mnogobrojni, a neretko nerazumevanje, inat, lična volja i neodgovornost vladara i elita. Uvek je bilo previše inata i emocija, a nedovoljno pameti i razuma. Koji je to usud da se jedan narod tako često dovodi u istorijske dileme? Stabilne i ozbiljne države i njihove političke elite retko dovode svoj narod u takvu poziciju. Sticajem mnogobrojnih okolnosti Srbija se izgleda ponovo nalazi pred odlukama koje su nesumnjivo od istorijskog značaja.
Svakako da je pitanje Kosova vrlo važno, ali ono se rešava i rešavaće se u internacionalizovanom formatu, gde Srbija objektivno više ne može da utiče ni mnogo ni presudno. Rešenje za Kosovo će biti formulisano na jedan ili drugi način, a suština je da će ono i dalje biti pod međunarodnim protektoratom, neće biti nezavisno, ali ni suverenitet Srbije na Kosovu neće biti ništa veći. Prema tome, pitanje teritorijalnog integriteta celovite Srbije sa Kosovom može se posmatrati samo u tim okvirima. Zato je isticanje teritorijalnog integriteta ispred EU nametnuta dilema iz dnevnopolitičkih, a ne principijelnih razloga.
Srbija se nalazu u veoma komplikovanoj i dinamičnoj spoljnopolitičkoj i untrašnjepolitičkoj situaciji, a, imajući u vidu ekonomske i socijalne prilike, sve to može da rezultira i ozbiljnijim potresima. Ključni događaji su predsednički izbori i 28. januar – dan kad će biti potpisan – ili neće – sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Budućeg predsednika izabraće građani u drugom krugu. Najava premijera Koštunice da će Srbija odustati od potpisivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ukoliko Evropska unija pošalje misiju na Kosovo i sva retorika na tom fonu objektivno je ugrozila evropsku budućnost Srbije, a i poziciju oko Kosova.
U dosadašnjim pregovorima sa EU nije razmatran status Kosova, a ne pominje se ni u Studiji izvodljivosti. Beograd i Brisel su dosad bili saglasni o tom pitanju, pa i onda kada je parafiran sporazum, jer se podrazumevalo da se pitanje Kosova rešava na drugom mestu.
Zašto je vlada naprasno promenila stav, zašto vezuje potpisivanje SSP i dolazak misije EU na Kosovo, praktično se protiveći i jednom i drugom?
Kako se bliži 28. januar, deo vlade nas sve intenzivnije ubeđuje da EU, zapravo, hoće da se pridruži nama, a mi joj kao ne damo dok ne ispuni uslove.
Javnosti nije rečeno da je Kosovo izuzeto iz pregovora koji se nekoliko godina vode sa EU, a ni sada joj se ne objašnjava na pravi način zbog čega se postavlja novi uslov Briselu. Osim retorike koja je zasnovana na emocijama, kosovskom mitu i navodnom nacionalnom ponosu, nema valjanih analiza i objašnjenja od strane vlade o tome kakve će biti posledice odustajanja od istorijskog sporazuma. Kako misli da Srbija, izolovana i posvađana sa EU, a verovatno i većinom suseda, može da uspešnije sačuva Kosovo? Nije logično tvrditi da smo mi stara evropska država, a protestovati kad nam kažu da je Kosovo evropsko a ne azijsko pitanje. Zašto nam ne odgovara misija EU i kako zamišljamo da situacija na Kosovu bude kontrolisana?
Ako je pregovarački tim ponudio Kosovu 98 odsto nadležnosti i da Srbija, osim formalne, nema faktičke suverenosti na Kosovu, onda je retorika i medijska kampanja o otimanju Kosova smislena samo onih dva odsto. Zar ne bi bilo pragmatično da Srbija sama pozove EU da dođe na deo njene suverene teritorije i pomogne uspostavljanju statusa o kojem će se dogovoriti? Time bi EU priznala suverenost onoga ko ju je pozvao. Na ovaj način bi se možda mogao naći model da misija ne dolazi po planu Ahtisarija, već po dogovoru sa nama. Ovo tim pre što je više nego jasno da će misija EU doći na Kosovo. Nije li onda pametnije ići događajima u susret, a ne svađati se sa tom istom EU, koja treba da zaštiti Srbe na Kosovu?
To su krupna pitanja od vrhunskog nacionalnog interesa i o njima ne bi smela da odlučuje jedna partija, ni koalicija, pa ni vlada bez široke rasprave u skupštini i javnosti, gde bi odgovorni političari morali decidirano da objasne narodu šta se dobija a šta gubi, a ne šta su njihovi lični animoziteti, koji ne smeju niti mogu biti državna politika.
Dakle, u najozbiljnijoj formi se otvara pitanje šta Srbija gubi ako ne potpiše SSP. Nije nelegitimno ni pitanje šta dobija, ali i to javnosti treba argumentovati. Šta se dobija ili gubi ako se Srbija potpuno okrene Rusiji, želi li to i sama Rusija ili je to želja i retorika nekih naših stranaka i ličnosti, ima li to veze sa prodajom NIS-a itd?
Ne treba isključiti ni mogućnost da retorika naše vlade dovede EU do toga da nam i ne ponudi potpisivanje. Upravo to se već nagoveštava iz EU i ponovo potencira saradnja sa Hagom. Šta tada? Ko je koga pobedio? Ko će imati štetu i šta će se desiti na unutrašnjem političkom planu? Zašto se javnosti ne saopšti koliko smo finansijskih sredstava do sada dobili od EU i zapadnih zemalja na ime donacije i pomoći, gde su ta sredstva utrošena, šta sa sredstvima od IPP i, konačno, koliko smo pomoći dobili i od Rusije i ostalih ne-zapadnih zemalja.
U svakom slučaju, neizbežne su konsekvence na političkom, bezbednosnom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, psihološkom planu, i svim segmentima društvenog i političkog života. Indikativno je to što je kampanja protiv EU eskalirala posle raspisivanja predsedničkih izbora i pojačavala se kako su se približavali.Teško je oteti se utisku da je kampanja uoči prvog kruga bila težišno usmerena protiv onog kandidata koji je i za EU i Kosovo. Vreme će pokazati da li je to bio i glavni cilj.